Откако је 20. априла 2017. године кренуо у прву авантуру, с најбољим пријатељем Ђорђем Илчешином (26), навукао се на откривање наизглед недостижних крајева и тако учинио да ускоро све континенте држи на длану. До сада је обишао четири - Европу, Азију, Африку и Аустралију, а од наредне године у плану је Северна Америка, потом и Јужна, а онда и - Антарктик!
На својим вишемесечним путовањима, кад се сва три саберу, прешао је око 70.000 километара, увидео је да Србија има својих предности и мана у односу на остале државе у свету, схватио је да га једно место не држи, најрадије се присећа свега што је проживео и неуморно планира нове путешествије. А кад заврши са њима, онда ће, решен је, завршити и са студирањем.
- Ја сам вечити студент на Економском факултету и тако ће и остати док не обиђем свет. Такав је план, у ствари договор са мајком. Обећао сам јој да ћу наставити са студијама кад обиђем свет и из тог разлога сам изабрао најспорије могуће превозно средство, а то је југо - објашњава нам насмејани Нино.
Остала су ти још три континента... А колико ти је испита остало?
- Много више од преосталих континената... Па, пута пет... Значи, око 15. Није страшно, али сам на пола пута.
Добро, на пола пута си да обиђеш свет и да завршиш факултет. Како је дошло до тога да се определиш да ти путовање буде приоритет и зашто баш на начин на који све то и радиш?
- Никад ми путовање није било приоритет, штавише, није ми било ни на крај памети. Једноставно смо другар и ја имали слободног времена. Све је почело од мене и њега, јер смо прву туру до Монголије и назад путовали заједно.
Претпостављам да је то било између испита...
- Да, њему између испита, а мени између испита и одласка да радим на мору. Будући да је требало да се не видимо два месеца, а најбољи смо другари, смишљали смо шта бисмо могли да урадимо заједно, да негде отпутујемо. Имали смо маминог југа који где стане - стане, па где ћемо, бирамо Сарајево, али то нам је близу а имамо два месеца на располагању. Па, хајде да идемо до Минска, па до Москве. Тако је кренуло и онда смо одлучили да идемо до Монголије. Контактирали смо момке из Ријеке који су пропутовали тим путем, дали су нам зелено светло, посаветовали су нас и тако смо одлучили да буде хуманитарног карактера, добили смо спонзоре, медијску пратњу, свидело нам се и ето. То је била зараза која нас је ухватила.
Постоји ли нека симболика у томе што се возите југом, осим што представља маму на путу и возило које је најспорије?
- С обзиром на то да смо обојица са Економског факултета и слушамо доста добрих примера из бивше Југе, како је систем функционисао и која је разлика, како је некад било бајно,... Некако, носталгија кроз те државе кроз које путујемо, има наших људи, па да пробудимо носталгију и у њима и да самим тим привучемо како српске пратиоце, тако и хрватске, црногорске, македонске,... А и југо је био једини на располагању, јефтин, због којег никад не бих жалио. Мајка га је купила за 315 евра, тако да би била скупља карта да се вратим назад, а дефинитивно и скупље да га оправљам на путу.
Колико је економичан тај експеримент?
- Никад нисам подвукао црту, можда бих се и уплашио. Имали смо спонзоре који су нам давали опрему, опремали ауто, али у глобалу, није јефтино. Дефинитивно је јефтиније стопирати, али ми смо тај ауто користили у смислу да смо ређе плаћали смештај за спавање, спавали смо у њему.
Јел’ се могло наспавати у ауту и бити одморан за наредни дан?
- Не. Некад се, чак, није ни могло заспати. Одморност је за нас био луксуз. Било је случајева да смо тек осму ноћ спавали у кревету и туширали се. Наравно, и основна хигијена се сведена на минимум минимума, али кроз та два месеца путовања нико ни не тражи да будемо чисти.
Осим тога, шта ти је оставило највећи утисак са свих путовања?
- Добро питање... Дефинитивно континент Аустралија. Поред тога - људи. Кроз сва три велика путовања, наши људи који су се бринули о нама, амбасадори, контролна одељења. Драго ми је што и даље имам контакта са њима и што се видимо кад имамо прилику.
Како су генерално људи реаговали на вас?
- Људи су са мном ступили у контакт јер им је све ово било фасцинантно, а за нас се мало прочуло, поготово код наших људи у иностранству. Ако је један сазнао да пролазим кроз афричку државу у којој сад живи, онда је цело његово друштво за то знало и сви су ме пратили. Унапред су планирали неки датум кад бих дошао, питали ме шта ми треба, како да ми помогну, давали ми пиће, храну, смештај, спроводили ме кроз град и тако.
Значи, да није било медија и медијске подршке, цело ово путовање би текло скроз другачијим током?
- Тако је, то је сигурно. Вероватно бих 20 одсто људи упознао. Само у два случаја је било да је неко виде југо, па нам оставе поруку на брисачима или нас зауставе на путу, кажу да су из Србије, угосте нас... Тако да, захваљујући вама медијима имали смо среће да видимо све живо.
Будући да сте се упутили у нешто што је несвакидашње, да ли сте имали неке страхове, шта ако се нешто деси? И, шта је оно најгоре што сте очекивали да може да буде?
- Сам амбасадор Русије нам се обратио, као што би се обратио својој деци, да не пролазимо кроз један део Русије, да је тај предео веома опасан и да се вратимо, да ће он пустити јавну ноту да нас он враћа ради безбедности. Након тог разговора одлучили смо да ризикујемо. Морамо мало да ризикујемо да бисмо добили. Надали смо се најбољем, тако је и било. Нисмо имали никаквих проблема и то је баш реч о путовању у Монголију. А најнебезбедније, најугроженије сам се осећао у Пакистану, провинција Балочистан, где сам имао пратњу наоружаних особа до зуба. То је провинција која се пружа уз границу с Авганистаном, тако да, није било нимало наивно. Ја сам пацифиста и верујем у мир у свету и пролонгирам да људи изађу из комфор зоне, да не гледају глупости на ТВ-у...
...Него да иду на границу Пакистана и Авганистана...
- Не, али да иду да упознају свет.
С обзиром на то да сад планираш нова путовања, верујем да имаш мање времена да се присећаш онога што си пропутовао.
- Штавише, често се присећам. Баш сам пре неки дан листао слике, свака друга ми измами осмех на лице... Кад листам Монголију, зовем Ђорђа с којим сам путовао, па се смејемо, причамо на ту тему. Аустралије се још не присећам јер се још није слегла, али Африка ми је прво соло путовање, упознао сам добре људе, видео интересантне ствари и то ми је најмилије путовање од сва три.
Какав је осећај кад си овде и присећаш се свега тога?
- За мене није тако леп осећај јер увек размишљам о томе где је шта било занимљиво, а сад сам опет овде, у Бечеју, у соби, сам и затворен. Мало ми се сакрије осмех, али одмах размишљам како ће ми следеће путовање бити још веће.
Након што обиђеш цео свет, шта онда? Месец, Марс...?
- Нешто ћемо смислити за југа, нека крила, не знам, неки погон. Па ето, можда Месец, близу је и Марс.
Све је близу за тебе... Колико југа си променио?
- Два сам променио. Један је служио до Монголије и назад, као и до најјужније тачке афричког континента. Из милоште је назван Рино, по мом псу из детињства. Он је и даље у возном стању, али нисам имао новца да се с њим вратим, па сам га оставио тамо у Јужноафричкој Републици, а људи из српског удружења у Боцвани су га пребацили код себе, где се и сада налази, у дворишту српске православне цркве. Изложен је као експонат, јер је ауто постао легенда наше ауто-индустрије.
Планираш ли да га посетиш некад?
- То сигурно. Моја жеља је да се у том ауту оженим. Немам жељу да га враћам, желим да буде тамо и представља споменик, и да се у тој цркви оженим.
А други југо?
- Изразио сам жељу да наставим да путујем и мој верни пријатељ ми је донирао свог југа. Био је веома запуштен, али ми је рекао да га средим, препишем на своје име и путујем с њим. Тако и би.
Да ли и он има неки назив?
- Има. Женско је и зове се Рина. Она је сад у Индији и треба да се врати.
Чиме ћеш се возити на следећем путовању?
- Радим на томе. Требало би да буде југо, то бих највише волео.
1. путовање - од 20. априла 2017 - Молдавија - 64 дана
2. путовање - од 20. априла 2018 - Африка - 54 дана
3. путовање - од 20. априла 2019 - Аустралија
4. путовање - од 20. априла 2020 - Северна Америка
5. (...)
Леа Радловачки
