Међутим, осим љубави према том занату, од свога оца Милета, наследио је и најмлађе муштерије широм Србије - децу за коју већ годинама бесплатно праве столице-хранилице. Током наше недавне посете, Стефан и Миле су довршавали 2003. столицу која ће врло ускоро увеселити једну породицу.
- Тата је можда предвидео да сам постао спреман да радим овако нешто - прича нам насмејани Стефан, матурант новосадске техничке школе „Милева Марић Ајнштајн”, где је ученик смера Обликовање намештаја и ентеријера. Буквално ћу га заменити, ја ћу бити он, а он ће бити ја.
Сад ћеш ти бити учитељ... Шта је све оно што ћеш правити?
- Столице за децу, то је неизбежно. Како ме је заветовао, ниједну столицу не смем да продам и ја ћу то, наравно, испоштовати. И ако некад будем имао сина и ако се буде бавио овим послом, и ја ћу њега такође заветовати да не сме ниједну столицу да прода.
Шта још правиш осим тих столица? Има ли нешто што баш волиш да правиш, мајсторишеш?
- Буквално све, шта год треба.
Има ли нека најнеобичнија поруyбина коју сте добили, а у чијој реализацији си и ти учествовао?
- Ух... Мислим да не бих знао да одговорим на то. Није било тако лудих поруyбина.
А је л’ правиш некад нешто за своју душу?
- Још толико не знам, нисам толико научио. Треба још да научим доста тога поред тате, али највероватније ћу правити нешто и за своју собу и кућу.
Да ли се сећаш кад си први пут узео тестеру, чекић и ексере у руке?
- Мислим да се сећам. Био сам можда први-други разред основне школе. Тад сам се више вртео по радионици...
Више си сметао него што си помагао...
- Да, више сам сметао... Али, из тога што сам сметао, сад све прелази у озбиљнију причу.
Будући да си стално са родитељима, не учиш од њих само о занату...
- Од оца сам научио доста тога, да поштујем људе и све око себе.
Шта још радиш мимо овог посла?
- Бавим се спортом. Тренирам ММА у „Фрее Фигхтерс Гyм” у Новом Саду.
Откуд тај борац у теби? Не делујеш тако опсано...
- Цео живот сам у борилачком спорту. Тренирао сам yудо 11 година и онда сам хтео да се опробам у ММА, отишао сам и остао тамо.
Је л’ боли?
- Боли, али не размишљам да одустанем.
Шта више боли - кад те тамо неко удари или кад чекићем лупиш прст?
- Па... Можда кад чекићем лупим прст. Некако сам навикао да примам ударце у главу.
Имаш ли још нека интересовања мимо свега што си навео?
- Сад ми је највеће интересовање ово што радим са татом. Желим то да наставим и кад он једног дана оде у пензију.
Мислиш да ће се то десити? Не могу да замислим тата Милета ван радионице...
- Вероватно да хоће. Иначе, у слободно време на Јутјубу слушам музику и гледам ММА мечеве, а волим и да гледам како други обликују дрво и од њега свашта праве.
Како девојке данас реагују на столаре? Или на ММА борце?
- Не знам шта бих ти рекао како реагују на столаре... А ММА борце стално питају: „Јао, како те не боли, како можеш, како дозвољаваш да те ударе у главу? и слично...
Па, кад може љубав да те удари, што не може и противник у рингу?! Будући да си споменуо да би волео да и твоја деца наследе овај посао, верујем да су ти планови да останеш у Раковцу. Можеш ли себе да замислиш да будеш цео живот овде?
- Могу. Некако, не волим град. Овде ми је лепше. Кад седнем у двориште и задубим се у шуму прекопута, могу и два сата да тако „пуштам мозак на пашу”. Тако решим неке проблеме у глави. Овде сам и одрастао, лепо ми је и никад не бих заменио Раковац за Нови Сад.
Имаш ли неке самосталне пројекте што се тиче посла?
- Још не, али планирам. Тек сам кренуо да се бавим овим послом и не сумњам да ће бити пројеката.
Колика је одговорност наследити овај посао, нарочито што је твој тата стекао и репутацију, познат је у Србији...? Шта је оно што је теби најбитније сад да испоштујеш и наставиш?
- Много је велика одговорност. Водићу се тиме чиме ме је заветовао.
Хоћеш ли наследити и татин посао свирца?
- То ми је једино жао што нисам никад научио да свирам бар неки инструмент. Мислим да је сад касно. Имам обавезе, тренинг, школа... А не знам баш да певам.
Леа Радловачки
- Доста је било, кад ће ако неће сад преузети посао - пита нас Стефанов тата, чувени столар Миле на питање зашто је баш сад одлучио да преда сину посао. - И ја сам у његовим годинама радио и време би било да почне да се осамостаљује све више, а не да дочекамо да ја не могу више да радим, а он онда да преузима. Овако ја могу да му помогнем и да га усмерим на прави пут. Имам у њега апсолутно поверење. Најбитније ми је било да му пренесем чист образ. Да сутра он не мора да окреће главу због мене или да његова деца једног дана окрећу главу због њега.
