На крају прошле године у Војводини је било 1.329 хранитељских породица, а младих на смештају 1.844, рекла је директорка новосадског Центра за породични смештај и усвојење (ЦПСУ Нови Сад) Ивана Копривица. Руководитељка Службе за заштиту деце и младих Центра за социјални рад Града Новог Сада Мирјана Сремачки казала је за „Дневник” да је током 2021. године у Новом Саду 38 деце издвојено из биолошке породице (15 дечака и 23 девојчице). Једанаесторо је смештено у хранитељске породице, а 27 у Прихватилиште “Сигурна дечија кућа”.
Како је Ивана Копривица објаснила за наш лист, ЦПСУ Нови Сад увек је у потрази за новим хранитељским породицама. Потребе за смештајем су континуиране те Центар даје све од себе да у хранитељске породице смести децу за коју се укаже потреба и процени се да је то у њиховом најбољем интересу.
„Посебно нам је важно да збринемо бебе од 0 до 3 године јер је за њих хранитељска породица у првим данима живота јако значајна„, истакла је Копривица, ЦПСУ у свом раду наилази на проблеме услед недовољног броја хранитељских породица, као и спремности породица да преузму бригу о, на пример, деци са сметњама у развоју или деци са поремећајем у понашању.
Хранитељство је привремени облик заштите деце без адекватног родитељског старања, што значи да се настоји да се деца врате у своју биолошку породицу.
„Нажалост, у пракси се дешава да деца остану у хранитељској породици и до стицања пунолетства или завршетка школовања и навршених 26 година живота„, казала је Копривица. „Важно да се повећава број хранитељских породица како би и у будућности били у могућности да сваком детету омогућимо једнаке шансе за живот у подржавајућем породичном окружењу”.
Први корак у заштити деце и младих јесте откривање злостављања и занемаривања детета. Злоупотреба или злостављање детета подразумева све облике физичког и/или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну или другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања дететовог здравља, његовог преживљавања, развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност, поверење или моћ.
Како је рекла Мирјана Сремачки, сумњу за злостављање или занемаривање могу пријавити појединци или установе, и то писмено, усмено и телефонски. Тако највећи број пријава сумње на злостављање долази од родитеља, сродника, здравствених и образовних институција.
„Након одлуке о потреби измештања детета из угрожавајуће средине, прво се разматра могућност обезбеђивања безбедности детета код неког члана породице који је близак детету – ненасилан родитељ, баба, деда„, рекла је Сремачки. „Потом се разматра могућност обезбеђивања хранитељске породице и на крају, могућност смештаја у установе, односно, Прихватилишта за децу„.
Д. Андулајевић
