Реуматолог Предраг Остојић са Института за радиологију Србије нагласио је да је рано откривање хроничних артритиса од пресудног значаја за лечење болести које су, како је рекао, у прве две године најагресивније и најдеструктивније по зглобове.
''Важно је да се дијагноза постави у прва три месеца од појаве првих тегоба. Ако тада почне лечење пацијенти уз адекватну терапију могу потпуно нормално да живе, али ако се касни, оштећења могу бити трајна'', упозорио је Остојић.
Како је рекао, после 10 година неадекватног лечења хроничних артритиса око 50 одсто пацијената постају трајно радно неспособни, док се код оних који још увек могу да раде продуктивност смањује за око 25 одсто.
Остојић је указао да се оболели од ХАР-а суочавају и са психолошким проблемима праћеним депресијом и анксиозношћу, а већина њих је зависна од својих најближих што негативно утиче на однос у породици.
''Хроничне артритисе прате и разне ''придружене'' болести, које ХАР могу додатно да погоршавају попут дијабетеса, коронарне болести срца или одређених малигнитета. Дакле, много је разлога да се болест што пре дијагностикује и почне са терапијом'', навео је Остојић.
Додао је да постављање дијагнозе артритиса у Србији у просеку траје око годину дана, а као разлоге за касно дијагностиковање навео је недовољну едукованост пацијената због које одлажу посету лекару, то што лекари опште праксе често не препознају симптоме артритиса и недовољан број реуматолога у нашој земљи.
Адекватна терапија подразумева примену антиинфламаторних лекова који се користе за смиривање запаљења, док се не почне са употребом главном лека - метотрексата, а према речима Остојића за трећину пацијенета ти лекови нису довољни и неопходна је примена биолошких лекова којих у Србији има десетак.
Начелница Клинике Инститита за медицину рада Србије Бранка Шуштран навела је да се код највећег броја оболелих од ХАР-а, који у Институту пролазе процену радне способности, констатује умањена радна способност са значајаним ограничењима.
''То је зато што углавном долазе у поодмаклом стадијуму болести са деформацијама не само на ситним зглобовима шака, него и на коленима и куковима, тако да такви пацијенти имају ограничену радну способност. Мали број долази у раној фази болести када може да се успори или заустави аутоимуни процес и очува радна способност'', подвукла је Шуштран.
Објаснила је да поступак процене радне способности подразумева пресек комплетног здравственог стања и да се узима у обзир опис посла пацијента.
''Користимо и акт о процени ризика на радном месту и упитнике као што су Health Assessment Questionnaire (ХАQ) и Упитник за одређивање индекса радне способности... Сви ти подаци се укрштају и процењује да ли пацијент може да ради или не'''', појаснила је Шуштран.
