Бесомучно дописивање учесника својеврсног родитељског састанка, неретко у ситне сате, тешко је пратити, а камоли остати сабран уз учестали звук пристиглих порука, кажу они који су се ухватили у ово виртуелно коло, износећи коментаре од очајних до духовито-ироничних.
Колико су родитељи освешћени и да ли има злоупотреба у таквом виду комуникације, одговорила је за „Дневник” педагошкиња, оснивач Развојног центра „Фактор”, власница Школе мјузикла за децу „Искрице”, али и мајка двоје основаца, Снежана Голић.
– Иако је моје искуство са „Вајбер” групама феноменално, сматрам да постојећа култура комуникације захтева промену, али и да је онај ко води групу дужан да постави правила у једној поруци, те да замоли све учеснике да их поштују – каже Снежана Голић. – Неретко се дешава да се исто питање или одговор постави десет пута, јер се преписка прати површно, а константна звоњава телефона уме да направи проблем, посебно ако сте на послу. Често се деле информације које се не тичу остатка групе, па вест да је, рецимо, дете болесно и да неће доћи у школу треба проследити путем приватне поруке.
Осим од честитки различитих повода, мрежа се често усија и у живахној расправи о шкакљивим питањима, где на тапету заврши наставно особље.
– Родитељи су чули, прочитали и видели кроз неке примере да наставницима штошта није дозвољено, али нису обавештени да се забране типа психичког, вербалног и физичког злостављања односно клевета односе и на њих, што значи да смо пред законом који уређује васпитно-образовни систем сви једнаки – истиче.
Појединац и те како може утицати на васпитно-образовни систем у свом окружењу, али тек када преиспита лични став према одређеној теми, користећи литературу, интернет или медије, и када постане сигуран којим ће аргументима захтевати да се нешто промени. У том случају, моћ може потражити у умрежавању истомишљеника на нивоу једне школе и једног одељења путем популарних друштвених мрежа и апликација, сматра саговорница, а могућности су бескрајне.
Моћ умрежавања, каже, може се искористити и у случајевима вршњачког насиља.
– Уколико један ученик у било ком виду угрожава своје вршњаке, можемо дати свом детету савет да искористи умрежавање како би видео ко још има исти проблем у његовом одељењу. Њихов задатак био би да заједно направе списак проблемских ситуација које би изнели полако, без вређања, а затим да одреде представника који ће говорити у име свих и закажу разговор са одељењским старешином или учитељем, уз присуство педагога или психолога, захтевајући савет од ауторитета. Звучи једноставно, међутим, у пракси се врло ретко виђа. Више имамо случајева где родитељи са дететом заступају искључиво лични проблем, чији је значај од стране институција лакше умањити. Уколико се на одређени проблем указује групно, али на педагошки коректан начин, мислим да ће му свака школа озбиљније приступити – закључује саговорница.
Једна од њих је борба против претеране употребе мобилних телефона, посебно у одељењима до четвртог разреда.
– Зашто то није добро, одраслима је јасно и у томе су сагласни, али сви имају страх да ће њихово дете бити једино, па је готово утопија очекивати да ће цела група прихватити такав савет. Међутим, довољно је да у једном одељењу буде десет истомишљеника, а дете се неће осећати само јер сте му обезбедили још девет другара са којима ће се дружити мимо прича о игрицама – додаје.
Све је више проблема који ће се лакше решити локално него глобално, сматра она.
– Све теже ђачке торбе осете и деца и одрасли. Ако као родитељи колективно не пристајемо на то да деца вуку све уyбенике које имају код куће, ефектније је да представник са лидерским способностима у име свих захтева од учитељице и учитеља да направи план према којем ће се носити само оно што им је за тај дан неопходно – каже Голићева, која је један од покретача иницијативе „Стојим право”, којој се досад придружило 60 школа у Србији.
С. Милачић
