О личности и делу редовног члана САНУ Петра Омчикуса говорили су академик Милан Лојаница, секретар Одељења ликовне и музичке умњтности сану, академик Душан Оташевић, управник Галерије ликовне и музичке уметности САНУ, професорка Лидија Мереник и професор Јерко Денегри.
Академик Лојаница је подсетио да је Омчикус преминуо у 93. години живота у Београду који је сматрао својим градом иако је рођен у Сушаку, делу Ријеке где је заволео пространство и плаветнуло Јадрана.
У кратрком резимеу Омцикусовог живота, академик Лојаница је истакао да је најпре уписао школу за примењену уметност да би по завршетку рата уписао Ликовну академију у класи заједно са групом младих који нису хтели да следе наметнути социјалистицки реализам и тако се формирала Задарска група која је напустила академско образовање у Београду.
Лојаница је изразио жаљење што све више уметника из те послератне генерације, која је, како је рекао, спасла част српском сликарству одлази и набројао је уметнике академике попут Даде Ђурића, Љубе Поповића, Бате Михајловицах, Миће Поповића, Владе Величковића...
На ту тему се осврнуо и академик Оташевић констатујући да остајемо све сирпомашнији за уметнике осведочених вредности, а ниједан се није одрекао свог пасоса и домовине и нико од њих се није посвађа са завичајем, иако су сви највише времена живели у Паризу.
Омчикус је, рекао је је Оташевић, својим делима знацајно допринео српској уметности друге половине 20. века.
Меререник, која је ауторка монографије о Петру Омчикусу, навела је да је прву самосталну изложбу Омчикус имао 1952. године, а да је укупно имао више од 60 самосталних изложби и учествовао на више од 170 колективних.
Прва ретроспектива приређена му је 1985. године у Музеју сувремене уметности у Београду, где је 1989. године организована велика ретроспективна изложба за коју је 1990. добио Политикину награду за сликарство из Фонда "Владислав Рибникар".
Омчикус је потом излагао и у палати Унеска у Паризу - изложба "Петар Омчикус. Слике и скулптуре" (Pierre Omcikous. Peintures et sculptures) одржана је у сали "Изгубљених корака" почетком 1992.
У Галерији САНУ представио се 2012. године ретроспективном изложбом портрета, првом после 14 година у том изложбеном простору. Портрети су настали у распону од више од 60 година, а прикупљени су из музејских и приватних збирки широм света. Како је тада Омчикус навео, модели су му били пре свега људи са израженим цртама лица, а сликао је и пријатеље, и познате личности, као што су Иво Андрић, Лазар Трифуновић, Никша Стипчевић, Милош Црњански...
Ретроспектива у Галерији САНУ организована је била у сарадњи са Фондацијом "Косара Бокшан-Петар Омчикус" и отворена је крајем 2011. у Михизовој улици на Дорћолу, у простору који је Омчикус купио од продаје париског атељеа своје супруге Косаре Бокшан (1925-2009), такође истакнуте уметнице.
"Готово је непремостиви задатак да се једна тако животна биографија и толико сложено сликарско дело као што је Петра Омчикуса покуша да сведе на нужно сажети пригодни осврт подсећања на његову укупнууметничку оставштину", овим речима је започео своје обраћање Јерко Денегри.
Како је навео, постало је већ уобичајено да се целина Оцикусовог опуса може поделити на два дела временски неуједначена, али са становишта историјско-уметничких разматрања проблемски готово једнако вредних.
"То је рани и полазно београдски период и наредни вишедеценијски париски, прекидан повремено, а потом све учесталијим доласцима у средину уметничког почетка, да би напокон тај опус био закључен коначним укључењем у историју српске уметности друге половине 20. века", рекао је Денегри.
Он је поновио и допунио већ раније изнете податке о Омчикусовом уметничком путу од Задарске групе, преко Групе 11, коју је он основао, до париског периода где су га уврстили у Сефорову антологију апстрактног сликарства и изложбом у Гран Палеу 1972. године, коју је угледни француски критичар назвао "олујним сликарством".
На крају комеморације приказан је инсерт из документарног филма о Омчикусу где уметник каже: "Не припадам ни једном уметничком правцу, ја припадам правцу да желим да сликам".
