Зато смо и пожелели овог Ускрса да наш “Дневник” посветимо Војводини и људима који овде живе, темом: Шта волим у Војводини. Надамо се да ћемо тиме додати бар још један поглед у широко војвођанско срце.
Давид Мехић: Нови Сад је украс наше низије
Одбојкаш Војводине НС семе Давид Мехић, иако је тек закорачио у трећу деценију живота, у нашем делу Панонске низије највише ипак воли свој родни град.
Мехић је до сада репрезентовао Србију у млађим категоријама, овог лета биће на ширем списку сениорке селекције наше земље, а у наредним данима ће се потрудити, са својим друговима црвено-белог дреса, да титула клупског шампиона остане у Новом Саду.
- Највише волим што је наша Војводина равна, то је некако истиче од свих других делова земље, а наравно Нови Сад је град у ком сам рођен и одрастао па има посебно место у мом срцу. Волим Фрушку гору и њена језера, често их посећујем и прија ми што још нису максимално комерцијализована па може веома брзо да се побегне из градске вреве. Посебан осећај је у Новом Саду пре и после Егзита, позитивна атмосфера осећа се на сваком кораку, а поред свих културних манифестација, не чуди што је престоница културе у Србији. Морам посебно да истакнем Концерт године, то је период који увек радо чекам. Издвојићу Госпојинске дане у Бечеју које не пропуштам, као и разне “ијаде” по Војводини и то је нешто по чему је Војводина позната – рекао је Мехић.
Иван Лакићевић: Прија ми овдашњи живот
- Рођен сам у Новом Београду, дакле на асфалту и у окружњу зграда и солитера. Ваљда ми због тога прија боравак и живот у специфичном, војвођанском пространству, у равници у којој живе мирни људи, потпуно другачијег менталитета од оног на који сам у Београду навикао - каже за наш лист Иван Лакићевић, фудбалер новосадске Војводине.
- Ево, већ пуних седам година професионално сам везан за Војводину, пошто сам четири године играо за Доњи Срем из Пећинаца, а више од три сезоне сам фудбалер Војводине и, генерално, она је регион у којем се лепо осећам. Велики сам љубитељ позоришта. Због тога сам чест гост у Српском народном позоришту у Новом Саду, а одгледао сам неке представе и у Позоришту младих. Уз то, имао сам прилику да пратим и представе Народног позоришта из Сомбора, које ће 11. априла гостовати у београдском Народном позоришту с представом “Кад је Сомбор био Холивуд” и коју планирам да одгледам. Жеља ми је да посетим и позоришта у Суботици, Зрењанину и Вршцу, јер знам да се и тамо одлично ради.
Иштван Пастор: Жилави, питоми и срчани људи
Када смо председника Скупштине Војводине Иштвана Пастора питали зашто и шта воли у Војводини, као одговор цитирао је речи великог драматурга, сценаристу и писца, рођеног Сомборца Ђорђа Лебовића. Он је једном записао: “Човек може да буде без огњишта, без породице, без станишта, али не може да буде без завичаја, без свог исходишта, без детињства...”
- Не размишља човек често зашто воли оно што воли. Још ређе размишља о томе зашто воли свој завичај. Припадне му по рођењу, не бира га. Залепи се за човека као смола за стабло – каже Пастор.
Наводи да је за њега Војводина баш као што Лебовић каже, исходиште.
Она је детињство, из Антићеве поеме “од штала до неба, од блата до пшенице.” Она је младост и зрелост, успеси и падови, искушења и радости. Војводину волим због људи који у њој живе. Жилавих. Питомих и срчаних у исто време. Због људи који причасју споро, али брзо и вредно раде. Због људи неуморних, стрпљивих, марљивих и пожртвованих. Волим је због речи, за које су сви давно заборавили да ли потичу из српског, мађарског, немачког, словачког језика...
Пастор каже да воли Војводину и због тога што човек где год да крене, углавном иде “само право”. Воли је и због њене историје. Страствене и бурне и због будућности која чека да је испишу “неки нови клинци”. Воли је и због тога што уме да буде “локомотива са севера”, али и мрзовољна и меланхолична равница. Каже и да је о Војводини написано и речено прегршт непоновљивих песама, записа, романа. Они који су је волели и који је воле у једном се слажу: Војводина није стереотип о небу и земљи, о сунцокретима, штрудлама, салашима, житници и масној храни. Она је наводи Пастор, много више од тога. У сваком ћошку другачија, у сваком углу непоновљива.
Војводину волим јер је увек умела и данас уме да дели и даје, да гради и ствара. И како је онда не волети? – питао је Пастор.
Војводину волим јер је увек умела и данас уме да дели и даје, да гради и ствара. И како је онда не волети?
Др Зоран Ђерић: Стварна и митска
- Војводина је стварна и митска, за све оне који су у њој рођени и живели, од праисторије до данас - каже др Зоран Ђерић, песник, управник Српског народног позоришта.
- Не знам је из периода када су њој владали Дачани, Римљани, Хуни, Авари, Гепиди, Византијци, Бугари, Мађари, Турци, Аустрија, односно Аустро-Угарска. Оно што не познајем, немам разлога ни да волим. У њој су, како сведоче историје, словенска племена од шестог века.
Била је, најпре, Сремска краљевина (крај XIII, почетак XIV века), потом су појединим војвођанским градовима и местима владали српски деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић (владали су и други, као вазали турски, односно мађарски). Између XV и XVIII века је зову Расција, Рашка и Мала Србија. И то су чињенице које треба знати и поштовати. Не волим је као поробљену, турску, зато волим појаву Јована Ненада, српског цара самозванца. Иако је његова држава, српска, била кратког века (она је обухватала Бачку, северни Банат и део Срема), сматра се да је у њој зачетак данашње Војводине. Био је стварна и легендарна личност којој је тек у наше време подигнут споменик, на тргу у Суботици, где је била престоница његове српске државе. На његовом споменику је уклесано: „Твоја мисао је победила“. Волим кад мисли побеђују!
Волим је због Мајске скупштине у Сремским Карловцима, 1848. године, када је проглашена за Српску војводину. Волим је због одлуке донете 1918. године, на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и других народа Војводине, да се прикључи Краљевини Србији.
Драгана Ћорић: Тај осећај да идеш кући
- Кроз песме Мике Антића свако може да заволи Војводину, сва места и људе у њој. И не желим ниједно посебно да издвојим - каже Драгана Ћорић, професорка Правног факултета.
- Просто, тај осећај да идеш кући, чим изађеш на аутопут према Новом Саду, не може да се опише никоме, посебно не онима који живе у Београду. Ту ширину можеш или да осетиш или да не осетиш. јер без обзира на моје корене и место рођења, Нови Сад је мој град, град рођења мог детета, град у коме почивају у миру моји родитељи, град за који везујем све најбоље што ми се десило у животу. А највише волим Трг слободе радним данима после један сат, Каменички кеј у рано јутро и поглед, тачно са половине Моста слободе после 19 часова. Наравно да све има своје значење, боје и посебну љубав.
Ненад Шапоња: Оно у чему јесмо
- Хм, а ко то каже да волим Војводину? А и како да је “волим”, кад сам Војводина ја? А све са “ја” је мало превише компликовано, ако смо поштени, и ако хоћемо да мислимо о томе - каже Ненад Шапоња, песник, први човек издавачке куће „Агора”.
- Да, подразумева се да волимо себе, али није лепо то рећи. И не треба. Волимо другог, а Војводина је прва, она подразумевана. Свет је оно што нам прија, а Војводина оно у чему јесмо. Од првог дана.
Поред језика, завичај писца је и простор, шарена лажа у којој смо угледали и препознали свет и, наравно, ови оловно тешки људи, уствари фигуре које сматрамо за људе и онда када то можда и нису баш.
Као и било који други завичај, Војводина је за писца много компликованија од десет редака анкете.
Александар Шибул: Цветање Тисе
- Оно што је драгоцено за мене у Војводини је богатство различитих култура које се међусобно прожимају кроз лепоту певања, играња, хране и то се у свој пунини може доживети и видети у породицама из мешовитих бракова – вели Александар Шибул, психолог.
- Предели, равница, чудесни Тителски брег на којем проводимо лепе сате једрећи на параглајдеру. Питома Фрушка гора са својим манастирима и виноградима. Цветање Тисе као чаробна игра божанствених бића... Зато волим Војводину.
Олена Папуга: Дечији распуст са два календара
- Моја љубав према Војводини и Војвођанима је стварно стање духа. У Војводини највише волим њену мултикултуралност и то што мој народ, Русини од 1751. године, употпуњују војвођанску разноликост, а и ја у њој као 18 генерација – каже Олена Папуга, народна посланица и новинарка.
- Волим да живим на селу, јер хоћу свакога да поздравим на улици, јер ту никоме није чудно што кречим дрвеће белим кречом и садим цвеће на улици, јер се ту још увек недељом не ради, иде се у цркву, руча се у 12 сати, после се одмара, па се седи са комшијама на улици. Волим што ту деца иду на распуст од новог до старог календара. Ту славим два гркокатоличка Божића, један у Руском Крстуру по новом календару, други у Бачинцима, где је моја дедовина, по старом календару. У Војводини то никоме није чудно. Зато је волим.
Жао ми је што се матерњи језици не негују, па родитељи све мање причају са децом на матерњем језику. Нема више учења језика друштвене средине, комшијског језика рекла бих. Некада су се сви који су дошли да живе у моје село, које је хомогено русинско, трудили да науче језик мањине која ту живи јер је то био знак поштовања. Данас то није случај. Мој прадеда је знао и мађарски и немачки и српски, а завршио је шест разреда основне школе. Таква је била Војводина.
И поред свих еколошких проблема Војводине, ја волим да је чувам. Лети копам соју јер, ето мислим да таквим доприносом помажем да се она мање трује хербицидима. Волим када видим да земљу обрађују млади Војвођани који су могли да оду у далеки свет, али су ипак остали ту, спремни да се боре за живот на својој дедовини.
Роберт Чобан: Брига о „породичној сребрнини”
- Одрастао сам у сенци тврђаве и Фрањевачког самостана у Бачу, као дете бака ме је водила у Сомбор, у посету њеној тетки Јулијани, која се после живота проведеног у Америци - вратила у Војводину - Роберт Чобан, директор „Колор прес групе”.
- Тетка Јулијанин стан смо после њене смрти продали и купили за сестру и мене стан у Новом Саду, у граду у којем живим од 1988, дакле пуних 30 година.
Када сам у земљи, готово сваки дан због просла проводим у Београду, али ми никад није пало на памет да се преселим. Ноћи и викенде проводим у Новом Саду. Довољно. Моја љубав према Новом Саду и Војводини је ирационална као и свака права љубав.
У протеклих неколико месеци издали смо књигу „Изгубљени у равници: Мање познате приче из историја народа Војводине” и магазин „Хелло! Травел: Војводина”. Читајући оба издања - схватио сам да још много тога у Војводини нисам видео и било ме је срамота што сам на неким светским дестинацијама био и по десет пута а на Царској бари или Бисерном острву само једном, у Делиблатској пешчари и Ковачици - ниједном.
Војводина је наша „породична сребрнина” и морамо о њој бринути много више и боље него што је то протеклих деценија био случај.
Вера Новковић: Расцветана поља сунцокрета
- Највише у Војводини волим расцветана поља сунцокрета, поред којих кад пролазим увек ми је пуно срце и душа. Волим наше фрушкогорске манастире, Фрушку гору наравно, јутра када ме буди цвркут птица, а највише људе чија је душа широка као наша лепа равница – каже Вера Новковић, директорка Српске читаонице у Иригу.
Саша Максимовић: Када је сунчана и зелена
- Волим Тису, равницу, зеленило, природу, целу Војводину. Рибаре и мој Нови Бечеј. Највише волим Војводину када је сунчана и зелена - каже Саша Максимовић, председник општине Нови Бечеј.
Владимир Санадер: Јутра са рибарима на Сави
- У Војводини пре свега волим мој Срем, у којем сам рођен, одрастао, а данас одгајам синове. Велики сам локал патриота. Оно што нас Војвођане краси јесте оптимизам, срдачни домаћински однос и феноменална кухиња. Волим јутра са рибарима на Сави и језерима, веште тамбураше, а највише дух Сремаца, Банаћана и Бачвана - каже Владимир Санадер, градоначелник Сремске Митровице.
Др Зоран Кесеровић: Обрађене оранице
– Када идем Војводином, највише волим да гледам у обрађене оранице што мене највише радује. С друге стране овде је присутна толеранција и мултукултуралност, па је и то оно што ми овде прија. Војводина је уређенија и чистија, има културно-историјских споменика, што пружа могућност за развој туризма, постоје бањска лечилишта, што даје посебну драж овој покрајини - каже Др Зоран Кесеровић, професор на Пољопривредном факултету
Родољуб Бошкић: Моје срце је равница...
- Толику волим Војводину, јер је моја, па сам јој и песму написао и она почиње овако: Моје срце је равница, куца тихо по пољима, мене она држи овде, Војводина срце има. Има нас са свих страна, нема странца ни туђина, равница нас наша веже, Војводина срце има... - вели Родољуб Бошкић, директор КЦ „Ђура Јакшић” у Српској Црњи.
Марија Црнић: Обичаје и културу
– Војводину волим због њене равнице. Највише у пролеће и лето када све озелени и пролиста. Волим цвеће...Посебно волим обичаје и културу коју можемо да упознамо кроз празнике. Наравно, неизоставна је војвођанска кухиња и специфича јела свих народа који живе у Суботици - каже Марија Црнић, пензионерка из Суботице.
Тања Јосимовић: Кад зажуте сунцокрети...
- Колико има таквих равница које поред свог тог пространства умеју да те обузму својом топлином? Кад се зажуте сунцокрети и зањише жито, милина ме обузме од саме помисли да сам њихов део. Све је равно, бескрајно а у даљини кров цркве и силос нам кажу да смо на правом путу до тамо куда се њива пружа. Време стоји, не мрда- описује Војводину Тања Јосимовић учитељица, ОШ „Иван Гундулић, Нови Сад.
- Све може лагано, пешке или на бициклу. Тиса је спора, мирна. Ни она не хаје за сате, дане…Миришу штрудле и пекмез од кајсије. Интересује нас шта ради комшија, ал да ми наше не откривамо. Причају се старе приче, а ново време се прати. Кад зађеш у тај свет, нема повратка. Војводина ми је у срцу. Иначе, где друго да се нађем?
Војводина у мом срцу
Кад зажуте сунцокрети, небо снагом својом плави,
равна поља Војводине у срцу су и у глави.
Нико не зна ту лепоту, те мирисе и те боје
Осим оног ко се врати са речима: „То је моје.“
Осмех лице зраком пуни, очи милност показују,
када прођем кроз та жита што ме благо додирују.
Равно све је као река, беже срне, краја нема,
у даљини, поред цркве, у сеоцу, силос дрема.
Војводина јесте једна, са хиљаду прича старих
у њој свако ко разуме, за тај простор пуно мари.
Свака травка на пољани, неку своју причу прича,
као кад је поред креке мени једном причо чича.
Рекао је: „Драго дете, воли силно што је твоје,
јер куд Тиса сад протече, приче наше се наброје. “
Радосна сам кад се сетим, шта ј одономад он то казо:
„Ову земљу, Војводину, волећу баш увек снажно.“
Тања Јосимовић, учитељица
