Везани смо појасевима за седишта и за њих се чврсто држимо рукама, сви збуњени. Да се догађа нешто опако – то видимо, али не знамо ни шта се то с нама збива, ни како ће се завршити. Сви смо већ паралисани страхом, нико да изусти ни реч…
И трећи покушај капетана да авион приземљи, завршен је као и прва два: спустио се до близу писте и поново снажно полетео у висину. Били смо у злу! Агонија нашег слетања већ је трајала 40 минута ! Још не знамо шта се авиону догађа, а слутимо најцрње. Стјуардесе одавно нису с нама : збиле се у својој кабини, и оне узневерене, уплашене.
Четврто слетање било је за погибију… Најпре, страховит потрес од удара авиона у земљу !... Да нисмо везани за седишта, попадали бисмо по поду… Авион се тресе, као да се распада ! А истовремено – безброј капи блата пљуснуло је по стаклу прозора - седео сам поред њега.
Тренуци страшне тишине, немоћи, страха …. Изненада, стјуардеса истрчава из кабине и панично виче : Прозор ! … Отварај прозор !
Кроз прозор за спасавање искочио сам трећи. Са крила авиона – високо је : можда и три метра ! – стрмоглавио сам се на земљу. У страху од експлозије и пожара, узневерено смо потрчали – раштркали се по влажној ледини аеродрома.
Из даљине где смо стали, видим : авион није пао на писту, него подаље од њеног краја ! Кљун је заривен у земљу, а реп се устремио високо. Лево и десно од авиона, на симетричном размаку од по десетак метара, као сабласти леже обе елисе и оба мотора !
Удес ЈАТ-овог авиона на аеродрому у Лајпцигу 21.новембра 1967.године Фото: Дневнк.рс/архива
Узнемирани тим призором враћамо се према олупини. На крилу авиона, одакле смо скакали на земљу, још стоји навијач Влада Дивилд ! Боји се да скочи с високог, очајно виче : “Има ли мердевина !?”. Окупили смо се око авиона, с кљуном у земљи. Сви говоримо гласно, нико никога не слуша… Ужаснути, гледамо у црне рупе на крилима – одатле су ишчупани пропелери и мотори ! Из рупа куља пара и цури црно уље. На трави су већ две локве.
Спас од вероватних погибија био је у срећи што се авион није зарио у писту. Да јесте, тада би, у страховитом судару гвожђа и бетона, варнице биле неизбежне и разливено гориво блеснуло би пламеном. Јасно нам је и то: да је авион продажио само тридесет метара, ударио би у зид ауто-пута Лајпциг – Берлин, висок бар пет метара, и тада би превртање било неизбежно. Колико би срећника међу нама то преживело ?
Одјекнуле су продорне сирене… према нама јуре возила: Хитна помоћ, ватрогасци, полиција… Покупили су нас у аутобус и превезли до зграде аеродрома. Још у шоку, добили смо формуларе, хладнокрвне процудуре: тражи се да пишемо своје мале биографије – име, датум и место рођења, занимање, број пасоша, адреса пребивалишта… неко је гласно уз псовку, приговорио : “каква адреса !… срећа да нисмо изгинули на ледини аеродрома – ту би нам била последња адреса”.
Четири круга наше драме у авиону, завршени су најсрећније: није страдао ниједан од 41 путника ! У авиону су били фудбалери првог тима Војводине, петоро чланова посаде, тројица новинара београдских листова, петорица из “Дневника” и десетак навијача. Специјалним летом конвејера ЈАТ-а, тим Војводине се упутио на реванш “Локомотиви” у Лајпцигу, у другом колу Купа сајамских градова Европе. Као извештач са утакмице путовао је Лазар Васић, уредник Спортске рубрике “Дневника”, ранији дугогодишњи голман Војводине, а с њим фоторепортер Стеван Лазукић. Дан раније, при посети “Дневнику”, шеф клуба Радомир Крстић позвао је на излет у Лајпциг нас тројицу – Будимира Будимца, Владимира Ракића и мене: имали смо оверене пасоше за тадашњу Источну Немачку, а у авиону је било слободних места.
“Дневник” је објавио Крстићеве речи : играчи Војводине имају стимуланс да се боре за победу у Лајпцигу, јер би се у наредном колу састали највероватније са Атлетиком у Мадриду. Поменуо је Европски куп шампиона из 1966, када је Војводина, као првак Југославије, имала три окршаја са Атлетиком. У Новом Саду победа : 3:1, у Мадриду пораз : 0:2, па је резултат изједначен. У новој утакмици у Мадриду, са драматичним обртима, тријумф Војводине: 3:2.
„Због тога су функционери Атлетика, не једном, истицали да би желели да добију прилику за реванш“, испричао је Крстић.
Прва утакмица Војводине И Локомотиве завршена је у Новом Саду без победника 0:0, и та огромна предност немаца била је потка наших ћаскања у пријатном лету од Београда, преко Прага, до Лајпцига. Све до почетка она четири драматична слетања/узлетања авиона на аеродрому.
Део путника након удеса ЈАТ-овог авиона на аеродрому у Лајпцигу 21.новембра 1967.године Фото: Дневнк.рс/архива
У конфузији после удеса, Васић и ја сабрали смо све што се могло сазнати о удесу. Стенографу у Дневнику диктирали смо, наизменично, дужи извештај “Избегнута катастрофа” о драми у Лајпцигу, која се одиграла у уторак, 21. новембра 1967 у 15,47 часова. У нашем заједничком рукопису поменули смо и речи преводиоца на аеродрому: док је авион слетао и полетао, у пристанишној згради завладала је паника. У први мах, није се знало шта се авиону тачно догодило, ни место где се налази. Неочекивано, неки човек дојурио је мотоциклом и панично викао да је авион заривен у земљу код ауто-пута.
Званичници на аеродрому, како смо и очекивали, одбили су да означе бар неке, могуће узроке тих четрдесет минута наше драме у авиону и његовог суноврата. Одбојни, суво нам кажу: мора се чекати извештај комисије, а то ће бити, можда, за неколико дана.
Шта се догађало и зашто ? – не говори ни капетан конвејера. Нем, избезумљено је гледао у авион без обе елисе и оба мотора. Објавили смо незванично: службе на аеродрому давале су непрецизне за слетање по магли и то је ометало капетана да авион приземљи још при првом покушају. У нашем извештају о удесу, смирују речи о одлуци тренера Војводине, Здравка Рајкова, познатог репрезентативца Југославије: иако је већ почињао сумрак, одвео је играче на лагани тренинг на стадиону Локомотиве, што је било разложно и паметно.
Наша ноћ у хотелу “Асторија” била је чудна. Нас петорица из “Дневника” стално смо заједно у соби 352. Понављамо загонетку: зашто се авион зарио онако у ледину иза краја писте? Те непроспаване ноћи, изгледали смо јадно: све боље смо “видели” свој удес и – све више плакали! Сваки за себе и сви заједно. Полет нашој кукњави да је и др Милоје Милојевић, лекар Војводине. Иза поноћи, нагло је ушао у нашу собу, али не каквог га знам: срдачан, углађен, фин. Већ заплакан, готово вришти: могло се догодити да свог малог сина више никада не види! Тада и ја вичем: моја супруга Ружа је пред порођајем – могло је бити да га и не доживим. Кричи и Влада Ракић: да смо изгинули, не би било његовог венчања с лепом Бебом Ботић, нити бих му ја био кум, што он жели. У нашем душевном немиру и клонућу, нисмо умели да видимо да нас је страх узео под своје, а уплашени су напола поражени. Мора бити да смо те ноћи највише били – смешни.
Три сусрета
Војводина се винула у фудбалску Европу и играла у колу с чувенима: Ливерпулом, Минхеном 1860, Ференцварошем, Бордоом, Фиренцом, Глазгов Ренyерсом, Спортингом. Очекивани велики меч са атлетиком у Мадриду, изостао је: Шпанци су изгубили у Измиру и испали.
На прву годишњицу излета у Лајпциг, окупили смо се у Војводини – тада нам је клуб поклонио албум са Лазукићевим фотографијама. Призори нашег удеса и сада узнемире. О новим сусретима највише је бринуо наш сапутник Пета Јоцић, потоњи функционер фудбалских савеза Војводине и Југославије. Упутио нам је позиве за још два заједничка виђења – после десет и двадесет година од оног драматичног 21. новембра 1967. године.
На огромном “Централ стадиону”, хладно предвечерје с маглом, седели смо усамљени на врху високе трибине, са десетак хиљада бучних Немаца. Има наде за тим Новосађана: Пантелић – Алексић, Вучинић – Земко, Брзић, Нештицки – Станић, Радосав, Тривић, Савић, Дакић (Ђорђић). Пре и после те вечери, већина је играла у репрезентацијама Југославије.
Утакмица је хватала први замах – тек је 12. минут. На 40 метара од гола Локомотиве, Влада Савић се осмелио да шокира Немце. Видимо чудо: лопту је ударио тако снажно да је она у муњевитом, дивном, луку прелетела готово пола игралишта и насамарила истрчалог голмана – улетела је у сам угао гола ! Трибине неме, а ми кличемо, загрљени. Далеко од нас видимо: већа група Југословена, запшослених у Немачкој, радосно машу нашом заставом. Савићев фасцинантни гол био је мелем за ону жеравицу страха у нама. А већ на почетку другог полувремена, у 54. минуту – нова радост. Немци су дотучени голом Ђорђића. Победа са 2:0 после катастрофе на аеродрому – то јесте био подвиг. Савићев задивљујући шут припада ризници Војводине: префињен, пленио би лепотом у сваком избору европских голова. Био је доказ старе истине да и у злу увек има наде.
Нисмо се вратили са аеродрома у Лајпцигу – затворен је због испитивања загонетног удеса нашег авиона, него смо аутобусом у поноћ стигли у Берлин, где нас је чекала каравела специјално долетела из Београда.
У редакцији “Дневника” где смо се радосно окупили око подне, изненађени смо прочитали чисту лаж ! Поред нашег извештаја о удесу – “избегнута катастрофа”, редакција је објавила и краћи разговор телефоном са Војиславом Ракићем, директором саобраћаја ЈАТ-а. Рекао је, званично: “авион је слетео сасвим нормално и на време. Једино, био је мало дужи, па је прелетео писту јер је у тренутку слетања над аеродромом у Лајпцигу била магла”. И још је казао: “авиону је оштећен десни точак и искривљена једна елиса! Казао је и ово: ЈАТ ће свакао послати комисију али нема потребе за неком журбом јер ми на читав случај не гледамо као на хаварију!” Сваки од 36 путника и пет чланова посаде, а поготово фотографије са аеродрома у Лајпцигу, сведоче другачије…
Љуба Вукмановић
