Међу њима је нешто више од 18.000 људи којима је просечна старост 38 година, а који се воде као бескућници, што значи да или немају кров над главом или живе у прихватилиштима и прихватним станицама.
- Последњих година имамо све већи број старијих особа које траже смештај у нашем прихватилишту, а све више је и оних који имају завршену средњу и високу школу - наводи координаторка Прихватилишта за бескућнике у Футогу Геронтолошког центра „Нови Сад” Анђелка Бараћ и додаје да, упркос дуплом повећању капацитета, и даље имају велики број људи на листи чекања. - Тренутно имамо 57 корисника на смештају, што је за 80 одсто више у односу на претходну годину. Ови подаци нам говоре да је све више људи који су сами и нису у стању да се снађу, нарочито мушкарци који су радили у новосадским фирмама и остали без посла…
Разне неприлике које могу да задесе човека лако доводе до болести зависности, најчешће до алкохолизма, наркоманије и коцке, због чега та особа све дубље запада у проблеме и дође у ситуацију да изгуби кров над главом. Међу њима је, истиче Балаћ, највише људи млађе и средње животне доби. Важно је и напоменути да далеко већи број људи тражи уточиште у Дневном боравку, односно Свратишту за бескућнике који је, такође, при Геронтолошком центру, где добијају суви оброк, прилику да се окупају, промене одећу и учествују у радним терапијама. Међу њима је и Новосађанин Авдиљ Грик (53) који је рођен у самом центру града, а животне околности су га одвеле на периферију где живи у трошној кућици са женом, троје малолетне деце и братовљевом породицом.
- Немам коме да се жалим - каже нам Грик који свакодневно проси на улицама Новог Сада, док га полиција не отера. - Колико ми дозволе, толико и будем овде. Шта да вам кажем... Здравље ми је слабо, једва ходам, због хладноће сам остао без једног прста, а лева рука ми је повређена од жара. Жена добија неки социјалац, а мени не дају јер немам личну карту.
Дневно некад сакупи и до 2.000 динара, зависи колико су пролазници дарежљиви и да ли му дају новац или купе храну. Ипак, шофери и контрола у градском аутобусу му излазе у сусрет и не наплаћују му карту.
Гледано са стране социјалнопатолошке литературе, скитња, просјачење и бескућништво су феномени који се често означавају истим појмом – “вагабундажа”. Будући да су то појаве које имају историјски континуитет, друштвени став према таквим особама се мења и, како истиче социолошкиња Јована Чикић, оно се креће од игнорисања, преко осуде до помагања и подршке, и обрнуто.
Побољшање животног стандарда и услова живота јесу предуслови за смањење обима скитње, бескућништва и просјачења, наводи социолошкиња Јована Чикић. Такође, како додаје, обезбеђивањем личне карте или здравствене књижице, потенцијално се обезбеђује и приступ институцијама за заштиту и помоћ, али и приступ сфери рада, али важно је не гајити илузију да се ове појаве могу у потпуности искоренити.
- Мислим да све креће од породице, али и да је важна добра координација школства, здравства и полиције, као што је некад то било - каже координаторка Прихватилишта за бескућнике у Футогу Анђелка Бараћ, додајући да се већ у адолесцентском добу назиру могућности да неко касније буде у проблему.
- У социолошком смислу, под вагабундажом се подразумева стање особа које су искључене из друштвених процеса, те имају веома низак друштвени статус и које своју егзистенцију обезбеђују мимо сфере рада - наводи Чикић. - Оно што им је заједничко јесте оријентација на живот од данас до сутра, непостојање сталних и сигурних извора прихода, одсуство друштвене заштите, као и (само)изолација. Те особе могу, чак, и да постану деликвенти из нужде. Скитнице, бескућници и просјаци сматрају се типичним жртвама транзиције у друштвима (полу)периферије.
Здружена акција „Кров над главом” кроз солидарне акције помаже људима да задрже и обезбеде себи право на адекватно становање, будући да је оно постало привилегија и проблем великог дела наше популације.
- Основни циљеви су нам укидање приватних извршитеља и измена закона о обезбеђењу и извршењу, чиме бисмо, надамо се, спречили редовне злоупотребе приватних извршитеља који зарађују милионске суме преко леђа људи који су најугроженији у нашем друштву - наглашава Миран Погачар из ЗА „Кров над главом”, додајући да штету таквих, често махинација и превара, најпре трпе грађани, а самим тим и држава.
Недавно је, тачније 20. фебруара, био Међународни дан социјалне правде због чега је Савез самосталних синдиката Новог Сада и општина скренуо пажњу на чињеницу да социјална правда значи залагање да сви људи треба да живе достојанствено и да је циљ достизање стања у ком сви чланови друштва имају иста основна права, могућности, обавезе и социјалне бенефиције. Стога су нагласили да „док је корупција у порасту, социјална правда је у слободном паду, раслојавање друштва постаје све веће, а незадовољство надолазеће генерације тера из земље”.
Леа Радловачки
