Ко је све дужан и коме? Шта значи тај ниво дуговања и колико забринути треба да будемо?
Према Институту за међународне финансије, 68 трилиона, највећи део глобалног дуга, је дуг нефинансијских компанија, пише британски Индипендент. Следећи на списку дужника су владе држава широм света које су се задужиле за 63 трилиона долара. Следе финансијске институције са 58 трилиона, а на крају су домаћинства са 44 трилиона долара.
И коме су они дужни сав тај новац? Британски Индипендет каже да су дужни „нама“, то је најкраћи одговор. Наиме, грађани широм света држе свој новац у банкама, које тај новац позајмљују другим корисницима. Тако да је, у неку руку, дуг нека врста богатства.
Дакле, није важно што дуг на глобалном нивоу расте, јер то истовремено значи да расте и глобално богатство, упитаћете.
Да, али до одређене тачке. По својој функцији, дуг омогућава учесницима у глобалној економији да данас троше више него што им то омогућују њихови приходи. Домаћинства и предузећа позајмљују како би финансирали потрошњу или улагања. Ово је добра идеја ако су њихови приходи привремено оптерећени па ће, задуживањам и трошењем новца, у будућности увећати своје приходе паметним улагањем.
Ако се позајмица искористи како би се проширили производни капацитети, задуживање је такође прилично паметан потез.
Неке од водећих светских религија забрањују и осуђују позајмљивање новца, али, са економске тачке гледано, задуживање није нужно зло.
Проблем настаје када је дуг превелик и када не може да се сервисира на време те се ризикује банкрот. Такође, проблем је када се позајмњени новац не уложи паметно.
Када је реч о владама, пише Индипендент, онда је то посебан случај. Наиме, владе могу да повећају приходе скупљајући новац кроз порезе и ефектном контролом прихода. Оне, такође, често позајмљују новац у валутама које саме штампају, што значи да повериоце могу да намире штампањем новца.
Чињеница да владе не опстају дуго, за разлику од појединаца, значи да оне своје дугове могу да отежу у недоглед.
Ово, наравно, онемогућује владе да узму новац по повољнијим условима, како је то случај када је реч о домаћинствима и већини компанија.
Истину говорећи, владе ипак увек могу да позајме новац како би вратиле претходни дуг. Као што смо видели на примеру Грчке 2010. године. Али важно је приметити да је Грчка међу државама које имају велике приходе, те чињеницу да није позајмљивала у валути коју и сама штампа (евро).
Државе такође имају значајну улогу у макроекономској стабилности у време рецесије. Али кад владе не могу да повећају своја задужења и потрошњу како би испуниле све што се од њих захтева, то може да доведе до штетне и погрешне економије по саме владе и шире.
Па да ли је тренутни глобали дуг превелик?
Неки кажу да јесте. Група економиста је 2014. године упозоравала да је пораст глобалног дуга веома ризичан, те да може да омете међународни економски опоравак. Институт за међународне финансије упозорава да ће, ако се камате повећају широм света, многи тешко успети да врате дугове.
Појединци тврде да велике банке у развијеним земљама и даље финансирају своје дужнике са ионако превеликим дуговима, уместо да капитал активно улажу, што може да доведе до нове светске економске кризе попут оне из 2008. године.
Како било, Институт за међународне финансије указује да, упркос томе, удео глобалног дуга у односу на светски БДП опада четири квартала узастопце.
Ово је зато што се светски БДП прикупља прилично робусно. Чињеница да се приходи тренутно повећавају брже од дугова, требало би да олакша њихово сервисирање, чак и ако каматне стопе расту.
Дакле, онда нема разлога за бригу?
Не би било мудро извачити закључке о подацима о глобалном дугу већ би било корисније фокусирати се на појединачна задуживања широм света.
Многи економисти су посебно забринути због ситуације у Кини где су позајмице корпоративних банка експлодирале након глобалне светске кризе. Многи сумњају да је већина тих позајмица изгубљена, те да постоји ризик од финансијске кризе и дугорочне „склерозе“ у другој по величини економији на свету.
Банка Енглеске такође са великом будношћу прати шта се дешава са кредитима и позајмицама у страху да ће се многе породице наћи у шкрпицу у случају нове кризе.
