То треба да допринесе финансијској стабилности земље, али ће грађанима с веома плитким yепом донети додатне проблеме: више рачуна ће остати неплаћено, више рата кредита неће бити измирено на време. Условно би им макар мало могао помоћи да тешку финансијску ситуацију лакше преброде закон о личном банкроту. Имају га Хрватска и Словенија. Код нас се такав пропис још не припрем, а могао би јер процене говоре да је код нас чак 150.000 грађана толико презадужено да би могли прогласити банкрот. Они могу очекивати долазак судских извршитеља. Уколико имају плату, пензију или слична примања, извршитељ ће им остваити трећину за живот. Остало ће отићи за дуг. Знамо да је просечна плата у Србији 44.000 динара. Како се може преживети с 18.000 не треба ни објашњавати. А шта тек да кажу они којима је праг 25.000? У другим земљама дужнику се остваља сума довољна за живот. Код нас би могло не да му се одузме, већ на сва примања дода да би имао не за живот већ за преживљавање.
Очигледно, они који су се из било којег разлога презадужили, упали су у модерну верзију дужничког ропства.
– Грађани су сада препуштени на милост и немилост приватних судских извршитеља – каже председник Удружења банкарских клијената „Ефектива“ Дејан Гавриловић. – Већина и не зна да, када им стигне опомена од извршитеља, уколико се не јаве у року од пет дана, пленидба и извршни поступак могу почети. Закон о банкроту би донео више реда. Грађани би, попут предузећа, добили свог стратеља. То је нешто попут стечајног управника. Он би грађанину направио план отплате дугова и омогућавао да преживи док не отплати обавезе. Добили бисмо више реда у тој области.
С тим ставом слаже се и економски стручњак с Новосадског универзитета Синиша Остојић. Он каже да би закон о банкроту омогућио да се раздвоје они који плаћају од оних који не измирују своје обавезе. Закон о банкроту омогућио би да грађани почну одговорније да се односе према обавезама.
Приватни судски извшитељ из Новог Сада Александар Дуркулић објашњава да се код неплаћених дугова пленидба ради на новчаним средствима и имовини. Када су у питању плате и пензије, дужнику се, у складу са законом, остваља минимум трећина примања. Од ствари, остављају им се основне: сто, столица, кревет, прибор за јело па и кућни љубимац, ако га имају, протезе и слична медицинска помагала, одликовања, медаље.
– У пракси се сусрећемо с разним случајевима, а сматрам да грађане треба образовати. Мора им бити јасно да морају да плате обавезе које су преузели – каже Дуркулић.
За финансијску ситуацију грађана, преузете а неисплаћене обавезе, веома се интересују и банкари. Све чешће од грађана се, сем позитивног извештаја из Кредитниг бироа Удружења банка Србије, траже потврде о плаћеним рачунима за струју и комуналије у претходних неколико месеци.
– Принуђени смо на то да све пажљивије испитујемо бонитет сваког клијента – каже Слободан Рацић из АИК банке у Новом Саду. – Никада не знате шта се може догодити сутра. Зато грађанима нудимо кредите којима им се већ унапред омогућава да у случају финансијских тешкоћа одложе рату. То је помоћ њима, али и нама.
Д. Вујошевић
Амерички или европски модел
Регулатива везана за лични банкрот различита је од земље до земље. постоје европски и амерички модел. У САД се све одвија брзо, за неколико месеци. Имовина се распрода, део дугова отпише и банкротирани грађанин почиње живот из почетка у финансијском смислу. У Европи се прави план отплате и цео поступак може трајати годинама. До отписа се не долази ни лако ни брзо. Американци сматрају да је европски модел мрцварење и кажњавање дужника. Исто је да се дужнику мора оставити минимум за преживљавање. У Француској ту спада чак и аутомобил, ако га користи за посао, јер процењују да ће, ако ради, лакше вратити дугове.
