По објашњењу директора Дирекције за имовину Јована Воркапића, реч је о непокретној имовини некадашњих српских гиганата као што су „Јумко”, „Симпо”, „Прва искра”, Беобанка и ГП „Рад”, али и мањих предузећа, као и имовини локалних самоуправа и државних установа.
– Предузећа, уз одмаралишта, имају доста пословног простора у центру Загреба, Задра, Ровиња, Осијека, а локалне самоуправе углавном дечја одмаралишта која су била на неким лепим дестинацијама као што су Ровињ, Биоград на Мору, Водице и јадранским острвима – објаснио је Воркапић. – У предвиђеном року, ипак, нису се јавила она предузећа и установе за које се очекивало да ће се одазвати позиву да пријаве имовину у бившим југословенским републикама, а за које се зна да је поседују.
Дирекција за имовину, по реговим речима, и после истека рока, 5. октобра, прима нове пријаве те имовине и чиниће то и убудуће јер сматра да је то у најбољем интересу заштите имовинских права, загарантованих европским конвенцијама и Споразумом о питању сукцесије. Очигледно је, сматра Воркапић, да предузећима треба мало више времена да сакупе документацију од прописаног позивом, а одређено је 30 дана.
– Србија је потписала Анекс Г Споразума о сукцесији и на тај начин стала у одбрану интереса наших предузећа. Позваћемо Хрватску, где је највише такве имовине, да закључи билатерални споразум са Србијом – рекао је Воркапић. – Уколико не буду желели да закључе билатерални споразум, у том случају ћемо ићи на арбитражу која је предвиђена Анексом Г, односно читавим Споразумом о питању сукцесије, који и код нас, па и у Хрватској, има снагу јачу од закона.
Међу пријавама које су стигле Дирекцији за имовину након јавног позива органима и организацијама, јавним установама и друштвима капитала чији су оснивачи локалне самоуправе и аутономна покрајина, стижу и оне о српској имовини у Хрватској за које се до сада није ни знало. Тако је, навео је Ворпакић, стигла пријава Казнено-поправног дома Сремска Митровица који има велико одмаралиште на обали Јадрана, мада се о томе није знало, па чак ни претпостављало да је остало заробљено.
Иначе, по ранијој процени Дирекције за имовину, вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа, општина и државних установа само у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарду евра, а хрватских у Србији око 800 милиона. Сами хрватски медији писали су да само НИС у тој држави има више од тридесет пумпи, одмаралишта у Ровињу, Макарској, на Хвару и Брачу, пословне просторе и део у „Јадранском нафтоводу”. Као посебно атрактивна некретнина наведена је зграда Хрватској фудбалског савеза у Загребу, која је заправо власништво српског „Генекса”. Та српска компанија имала је у Хрватској и 37 станова, хотел у Ровињу од 1.155 квадрата, одмаралиште у Дубровнику.
Имовину у Хрватској, о чему се претходних година писало, имали су зрењанинска месна индустрија „Бек”, суботички „Војпут”, Југобанка, крагујевачка „Застава”, панчевачка „Утва”, ПИК „Бечеј”, „Синтелон” Бачка Паланка, „29. новембар” и „Пионир” Суботица, „Југодент” Нови Сад, „Центротекстил” Београд... По подацима адвокатске канцеларије „Ристић” из Новог Сада, која заступа Удружење „Одузета имовина”, само у Хрватској има више од 180 оштећених српских фирми, а тренутно се пред хрватским судовима води више од 300 поступака. У тој канцеларији истичу да је Хрватска од 1992. године сву покретну и непокретну имовину српских правних лица на својој територији конфисковала, и то без накнаде. Посебним хрватским законом из 1994. одузета је имовина српских правних лица и чак је уписана као државна и дата на располагању Фонду за приватизацију. Део те имовине је отуђен, односно продат, а део је данас девастиран.
Љ. Малешевић
