Како је додао, та улагања би омогућила да се наш тренд раста од три до 3,5 одсто, гурне на четири процента, што би већ био респектабилан раст и допринео би решавању кључних проблема.
До суме од 500 милиона евра улагања годишње Фискални савет дошао је на основу анализе која показује колике су потребе за изградњом пречишћача отпадних вода, фабрика воде за пиће, проширењем канализационе мреже, изградњом санитарних регионалних доепонија и постројења за третман отпада, уклањање „историјског” и опасног отпада и друго. Држава би, по оцени ФСС-а, у наредних десетак година требало да издвоји око 8,5 милијарди евра, што би значило да годишње издваја најмање 500 милиона.
У сектору снабдевања водом Србија у просеку располаже инфраструктуром наслеђеном великим делом из друге половине 20. века, али она није одржавана и унапређивана, тако да тај сектор не функционише добро. Главни проблеми су, сматра ФСС, лош квалитет воде, велики губици воде на преносној мрежи и недовољан приступ становништва централним јавним водоводима. Више од 40 одсто водовода у Србији има воду која није за пиће, више од трећине воде изгуби се на мрежи на путу од водовода до корисника, углавном због пуцања старих цеви, а приступ централном водоводу није омогућен великом делу становништва појединих делова земље.
Квалитет воде за пиће у Србији често није добар, оцењује ФСС, и то представља највећи проблем у сектору водоснабдевања.
У сеоским водоводима ситуација је најтежа, а из њих се водом снабдева око милион људи. За 88 одсто сеоских водовода не зна се тачан власник, у 66 одсто случајева водоводи су под управом неквалификованог особља, 55 одсто не задовољава техничке услове...
ФСС наводи податак да се годишње на водоводној мрежи изгуби око 35 одсто произведене пијаће водом, углавном због старости цеви.
Ни канализациона мрежа није довољно развијена с обзиром на податак да тек 55 одсто становништва има канализациони прикључак. По подацима ФСС-а, у Србији свега 55 одсто становништва има приступ систему јавне канализације, а остатак користи септичке јаме. Најбоља прикљученост на канализациону мрежу је у великим градовима: Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Наводе пример Инђије, где је свега 43 одсто грађана прикључено на канализациону мрежу, али и Ковачице, Пландишта, Темерина, Титела, Житишта, Осечине и Црвне Траве, где уопште нема канализационих прикључака.
Постојећих 14.800 километара канализационе мреже треба проширити око 10.400 километара, што значи 70 одсто, а за то је потребно издвојити око 2,3 милијарде евра. То је, по оцени ФСС-а, најскупља инвестиција у читавој области заштите животне средине. Проширење канализационе мреже најпотребније је у оним областима где би требало да буде изграђено додатних 4.800 километара мреже, и то првенствено у Војводини. Осим проширења постојеће канализационе мреже, потребна је и изградња нове, за шта треба издвојити додатних 250 милиона евра. Обнављање мреже потребно је пре свега у региону Шумадије и западне Србије – око 400 километара, као и Војводини, јужној и источној Србији – по око 250 километара, а у Београду нешто више од 100 километара.
Љ. Малешевић
