Празник рада – Први мај установљен је 1889. године, као сећање на радничке демонстрације у Чикагу неколико година раније. Тај празник обележава се у око 150 држава, а у Србији ће бити обележен у Београду, 1. маја у 12 часова, а борба за основна људска права сваког радника, односно борба за право на живот достојан човека траје и данас.
По речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, осим указивања на положај радника у нашој земљи, основни циљ синдикалног окупљања усмерен је на то да је последњи тренутак да се заустави одлазак младих из Србије, који је алармантан.
„Нема довољно радних места, тешко се долази до посла, степен несигурности оних који раде да ли ће и сутра имати где да оду на посао је огроман, плате су мале, много је рада на црно“, каже Милић. „У свакој земљи у којој је незапосленост висока важи правило – узми или остави, па многи на то пристају јер једноставно немају избора. И с просечном платом тешко се саставља крај с крајем, а камоли да то успева онима који кући сваког месеца донесу минималну зараду, а таквих је много.“
Он указује на то да је радник практично савремени роб, лако је замењив, а једино што је сигурно је да је несигурност стална и кад је у питању радно место, време рада, висина и редовна исплата зараде...
„Срећом, у последње време видљиви су помаци набоље, отварају се фабрике, запошљавају нови радници, ствара повољна клима за инвеститоре и у том правцу се мора наставити. Србија има шта да понуди – младе и образоване људе, као и оне с искуством. Не сме се дозволити да Србија буде земља јефтине радне снаге, да највећи број запослених зарађује минималац, који је у просеку од око 200 до 250 евра месечно.“
По Милићевим речима, рад на црно и сива економија и даље су веома присутни, те Закон о раду, који је на снази од 2014. године, није дао онај резултат који се приликом његовог доношења очекивао.
Штрајк је Уставом гарантовано право
"Штрајк је Уставом гарантовано право и последњи је вид радничке борбе, када су исцрпљени све друге могућности и кад се до компромиса није дошло. Не видим разлог зашто се доноси закон о штрајку, који ће отежати могућност да радници искажу своје незадовољство и укажу на неправду с којом су суочени“, каже Милић.
„Ако је Закон о раду требало да допринесе смањењу рада на црно, резултат није постигнут и аргумент, који је навођен као кључан, не стоји јер је прошле године откривено 21.228 радника који су радили непријављени, на црно, и то и у регистрованим и у нерегистрованим предузећима. То је 15 одсто више него годину раније, а чак 37 одсто више него 2015. То свакако говори о тме да се број запослених на црно повећава, без обзира на то што се може тумачити и тиме да су иснпекцијски органи боље радили. За бољи положај радника држава би требало да буде на страни радника, а не крупног капитала, да открива и кажњава несавесне послодавце – који израбљују и запошљавају раднике на црно и не плаћају порезе и доприносе.“
У Србији рад преко агенција за запошљавање још увек није законски регулисан, а иако су синдикати против такве врста радног ангажмана, указује Милић, не могу се затварати очи и правити се да га нема.
„Важно је да се изједначе положај и права радника на лизинг с правима запослених на неодређено време, њихов број ограничи на десет одсто укупно запослених у компанији, да се на лизинг не могу запошаљавати радници у основној делатности фирме, мора им бити дозвољено синдикално организовање, плаћени сви доприноси и порези...“, каже Милић.
Добрила Млађеновић
