Према подацима које је прикупио НАЛЕД, током 2016. године примљено је 3.890 захтева за додатно појашњење прописа, али та бројка није коначна јер седам министарстава није доставило тражене информације.
За сваки захтев потребно је платити таксу, која за правна лица износи 12.490 динара, а за физичка 1.530 динара. Ако претпоставимо да је две трећине стигло из привреде (тај проценат је сигурно и већи), може се израчунати да су компаније и друга правна лица за таксу издвојиле најмање 32 милиона динара и грађани још два милиона.
Регистар мишљења
НАЛЕД је сугерисао и формирање јавно доступног регистра мишљења. То би био ефикасан начин да се избегне дуплирање захтева и трошкова за таксе и смањи притисак на министарства која у просеку морају да издају 22 мишљења дневно.
Трошак је и виши ако се посматра број издатих мишљења током 2016. године. Према подацима НАЛЕД-а, прошле године издато је најмање 5.764 мишљења (без података из пет министарстава), што би према истој претпоставци значило да су привредници за таксу издвојили 47,5 милиона динара и грађани још 2,9.
Можда ови издаци и не би били проблем да пракса тумачења закона путем мишљења није проблематична и у супротности с Уставом.
„Овде није реч о општим правним актима попут закона и подзаконских аката, Устав их не препознаје и зато доприносе нетранспарентности правног система, непредвидљивости поступања органа власти, правној несигурности и неједнакости грађана односно пореских обвезника, а такво стање погодује развоју корупције, сиве економије, пореској евазији и паду јавних прихода“, наводи у анализи креираној за потребе НАЛЕД-а адвокат Влатко Секуловић.
Шта је проблематично са праксом тумачења закона у форми мишљења?
Иако министарства истичу да мишљења нису обавезујућа за грађане и привреду, инспекције их сматрају обавезујућим у свом раду и примењују их на све, што значи да могу да казне фирму која је дотад радила верујући да поштује закон. Проблем је и то што привреда за њих сазна тек по доласку инспекције с обзиром на то да мишљења јавно објављују на својим сајтовима само Министарство финансија и Министарство трговине.
С обзиром на то да мишљење није општи правни акт и да није обавезујући онда нема ни дефинисан рок од којег важи тако да грађанин или компанија може да буде ретроактивно кажњен (што је забрањено Уставом осим у изузетним ситуацијама). Такође, не можете да се жалите Уставном суду на законитост тумачења јер за тај суд мишљења не постоје као правни акт. С друге стране, у управним споровима с државом и парницама судије прихватају мишљења при доношењу пресуда.
Једно од решења јесте да тумачења добију форму општих аката (нпр. упутстава), а како потреба да се додатно појасне поједини чланови довољно говори о квалитету тих прописа, НАЛЕД је у студији “Јавно приватни дијалог у Републици Србији” препоручио да се у израду закона и подзаконских аката више укључе грађани и привреда и помогну у креирању прецизних и примењивих прописа.
Д. Урошевић
