Они који су купили и градили станове у нелегално саграђенм зградама лакше ће оно што имају легализовати од купаца станова у згради која је зидана легално, али нема употребну дозволу. На ту нелогичност недавно је указала Национална алијанса за локални економски развој – НАЛЕД. Они предлажу да се поступци у оба поменута случаја изједначе. Али по номе што се може чути с друге стране, односно од Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, то је лакше рећи него учинити. У Србији има близу два милиона нелегалних објеката.
А у чему је, у ствари, проблем?
Процес легализације објеката који су грађени без свих потребних папира је у току. Поступак је поједностваљен. Међутим, код нас има много објеката које су градили инвеститори. Они су пре градње обезбедили документацију, али нису платили све предвиђене трошкове. Посебно им је слаба тачка била накнада за уређење грађевинског земљишта. Многи су и одступили од пројекта који им је одобрен. Зато сада имамо зграде које су по габариту веће, односно имају више квадрата или спрат-два више. Захтев за озакоњење тих некретнина подноси инвеститор. Када намири дугове за уређење земљишта, зграду може уписати на своје име. У том тренутку повериоци који имају потраживања од њега стичу право да се наплате из станова које је он продао.
Консултант НАЛЕД-а Ђорђе Вукотић каже да би се тај проблем могао решити тако што би се станови уписивали на име купаца, а не инвеститора. Купце станова не треба да брину трошкови за уређење грађевинског земљишта, посебно што су они, због одуговлачења инвеститора и затезних камата, често знатно увећани. Тако смо дошли у чудну ситуацију. Најкомпликованији је поступак озакоњења у ситуацији када су инвеститори одступали од грађевинске дозволе.
Током претходне три године код нас је донето више од 200.000 решења о озакоњењу. То је много више него што је број свих раније донетих решења у тој области.
Процес озакоњења објекта је први корак власника ка правној сигурности. Баш зато би свима требало обезбедити олакшани третман, односно спречити несавесне инвеститоре да дугове намирују из имовине купаца станова.
У Министраству грађевинарства сматрају да поступак озакоњења не може бити исти за све објекте јер је сваки случај прича за себе. Различита су су одступања у спратности, површини. Ради се на томе да се поступци убрзају под повољним условима, уз минимум техничке документације, а да трећа лица не буду буду оштећена. У Министарству сматрају да су главни проблеми ту нерешени имовинскоправни односи те висина доприноса за грађевинско земљиште. Странке којих се то тиче обично су неизаинтересоване.
Д. Вујошевић
