Ауторка текста је разлоге за тако позитивне тврдње пронашла у већ успешним српским ИТ компанијама, страним компанијама које овде имају своје развојне центре, али и новим младим надама домаће старт-ап сцене.
Издвајајући два светска успеха потекла из Србије, компаније „Нордеус” и „Севен Бридгес”, у чланку се указује на већ остварени успех српске старт-ап заједнице, наглашавајући да Србија више није „само дестинација у којој се могу наћи искусни програмери и инжењери већ и читава пословна одељења окренута глобалном тржишту”.
Посебна пажња у тексту посвећена је и организацији „СтартИТ”, која већ готово десет година развија домаћу старт-ап заједницу, али и повезује те велике успешне компаније с новим надама српске старт-ап сцене, коју ауторка види као велики фактор у досадашњем развоју Србије.
У чланку се наводи и растући број младих из тог сектора који се враћају у своју земљу, за разлику од великог проблема одлива мозгова у земљи, а као пример повратника спомиње се Славко Фодор, који је дао отказ у „Фејсбуку” и вратио се у своју земљу да покрене, потенцијално, нову велику спортску игру која долази из Србије.
Као наредни корак ка само-организованом напретку српске ИТ сцене, у тексту се наводи и Иницијатива „Дигитална Србија”, међу чијим чланицама су и већ поменути „Севен Бридгес”, „Нордеус” и „СтартИТ”, али и друге велике домаће компаније и организације.
„Млади људи у Београду су ка напретку кренули испред својих политичара. Они не желе и не могу чекати да њихова земља уђе у ЕУ или да било ко нешто уради за њих. Добро образовани међу њима почели су да мењају ствари и да покрећу свој бизнис”, пише ауторка.
У чланку се наводи и велика разлика између зарада унутар ИТ сектора у односу на просечне плате на нивоу Београда, те се ту види и даљи мотив који подстиче све више људи да се укључе у ту област.
Јасан показатељ да то полако постаје и стратешки правац за целу земљу је и то што основци у Србији однедавно почињу да уче програмирање од петог разреда основне школе.
Е. Дн.
