Петровић је, у ауторском тексту у Блицу, уврстио у четири кључне реформе: повећање јавних инвестиција у комуналну инфраструктуру и заштиту животне средине; реструктурирање јавних и државних предузећа; уређење система запослености и зарада у јавном сектору; и унапређење инвестиционог амбијента, пре свега смањењем корупције и повећањем нивоа владавине права.
Међутим, није извесно да ли ће Влада искористити ову једниствену прилику јер неке њене мере и најаве као што су прекомерно увећање плата у државном сектору, непродуктивне инвестиције у стадионе и сл., сугерирају супротно, наводи Петровић.
Напомиње да ФС годинама указује на потребу да се повећају буџетска издвајања за заштиту животне средине и комуналну инфраструктуру, јер је, каже, Србија међу еколошки најзагађенијим земљама у Европи.
У прилог томе истиче као аргумент процену Европске агенције за заштиту животне средине да загађен ваздух узрокује око 13.000 превремених смртних случајева годишње у Србији.
Иако се често занемарује позитиван утицај инвестиција у заштиту животне средине на привреду, последње студије ММФ-а управо показују велики значај ових инвестиција за привредни раст у кратком и у средњем року, наводи председник Фискалног савета.
Према речима Петровића, "план Владе за ову област не постоји, нити се средства за то виде у буџету за 2021. и у средњорочним фискалним плановима".
Поводом друге кључне реформе, Петровић наводи да је Србија у претходних 10 година издвајала два до три пута више средстава из буџета од земаља Централне и Источне Европе за субвенције, како би помогла појединим државним и јавним предузећима да преживе.
Није оправдано да порески обвезници из године у годину издвајају велика средства за неуспешно пословање јавних и државних предузећа у којима су плате запослених углавном знатно изнад просека. Тај проблем начно препознаје и Влада и у свом средњорочном плану - Фискалној стратегији, и оптимистчно планира да расходе за субвенције у наредне три године оштро смањи, констатује даље.
Упозорава, међутим, да ће тај план остати само на папиру уколико се не спроведе темељно реструктурирање највачнијих јавних и државних предузећа.
Што се тиче реформе плата, Петровић примећује да су плате у државном сектору 20 одсто веће него у приватном (који их финансира), и оцењује да се то не може објаснити само бољом образовном структуром запослених у држави.
Критикује повећање плата од 10 посто у јавном сектору у 2020. години у условима пада привредне активности због пандемије, и додаје да "уместо да се овај проблем отклони буџетом за 2021, плате у јавном сектору ће се и ове године повећати за око 5,0 посто", чиме се решавање проблема одлаже.
Петровић признаје да Влада Фискалном стратегијом планира да у 2022. и 2023. повећање плата буде упола мање од привредног раста како би се ова издвајања постепено враћала у равнотежу, али замера што још ниједан државни званичник није то јавно саопштио.
Као тренутно можда највећи економски проблем Србије, председник Фискалног савета види "недовољан привредни раст", који би, по њему, требало да износи у просеку око 5,0 посто годишње, док је у периоду 2017-2019. године износио просечно 3,5 одсто.
Сматра да су главни узроци недовољног привредног раста у лошим економским и друштвеним фундаментима - слабој владавини права и високој корупцији, ниским инвестицијама и недостацима у образовном систему.
Задатак који је пред Владом је да реформише јавна предузећа, сузбије корупцију, унапреди владавину права, реформише образовање, уложи у заштиту животне средине. Кад то уради, моћи ће да рачуна на висок привредни раст, а онда ћемо и ми поздравити снажно повећање плата у јавном сектору јер ће оно тад бити одрживо, закључује Петровић.
