Осим картица из програма страних компанија „Виза” и „Мастеркард”, све чешће се плаћа и домаћом платном „дина” картицом, коју имају готово сви корисници текућих рачуна. Међутим, потрошачи који измирују своје новчане обавезе „дином” све чешће се жале на то да им продавци, након што обаве новчану трансакцију, не траже да потпишу слип, односно папирић који је верификује. Корисници „дина” картице плаше се да такво понашање може отворити врата злоупотребама. Међутим, код плаћања без потписа више су угрожени трговци него они који тако измирују своје обавезе.
„Дина” која се код нас издаје је магнетна картица. Може се издати и верзија те картице с чипом, али банке то ретко раде, иако је картице с чипом теже злоупотребити. „Виза” и „мастеркард” картице често су на мети организованих крађа, а чип ту помаже да се злоупотребе спрече, или бар отежају. Домаће картице попут наше „дине” су мање на мети превараната па је зато магнетна верзија уобичајена. Слично је и с другим домаћим картицама у региону.
Приликом плаћања магнетном картицом, онај ко је прима дужан је да провери да ли се потпис потрошача слаже с оним који је исписан на картици. Уколико то не уради, прималац преузима на себе ризик трансакције. Прва на листи одговорних је банка која је картицу издала. По одредбама нашег Закона о платном промету, потпис служи за потребе евентуалних накнадних контрола. Трговац треба да упореди потпис на картици и онај који је на слипу да би се уверио у то да је тансакција обављена уредно. Уколико не поступи тако, преузма на себе одговорност у случају спора ако се покаже да је трансакција обављена без сагласности корисника картице.
Зашто су онда трговци неопрезни и не траже потпис потрошача када је то у њиховом интересу? Како ће они поступити зависи од интерне процене ризика, односно они процењују да ли ће доћи до оспоравања и проблема с потрошачем и банком. Наиме, испред каса се често стварају редови па детаљно упоређивање бројева и те како доприноси застоју и нервози купаца. Да би убрзали плаћање, трговци често не захтевају да купац потпише слип за „дину”. То се најчешће догађа у маркетима пошто су рачуни, односно износи који се плаћају у просеку мали, као и у мањим радњама у комшилуку, где се продавци и муштерије добро знају, имају поверење једни у друге, трансакције су обављене безброј пута без икаквих тешкоћа.
Злоупотребе платних картица представљају озбиљан бизнис с оне стране закона. Дешавало се и код нас да се на банкоматима пронађу „либанске клопке” које снимају ПИН-ове или да их чак пронађу и цариници у пртљагу при покушају да се прокријумчаре и унесу у Србију. Међутим, злоупотребе „дине” су веома ретке. Подаци Народне банке Србије говоре да су злоупотребе код домаће картице на нивоу статистичке грешке.
Што се тиче потрошача који користе „дина” каратицу савет је јасан – картицу треба да чувају, као и ПИН. Уколико се ради о другачијој врсти злоупотребе, рецимо подизању новца с банкомата, неће им бити помоћи јер оно што важи за све платне картице у том случају важи и за домаћу. Другим речима – није добро картицу оставити или заборавити ни у продавници ни на банкомату.
Д. Вујошевић
