Гувернер НБС је у писаној изјави поручила да су поједини такви наводи засновани на непотпуним и нестручно протумаченим подацима.
Табаковић је истакла да је Србија емитовањем седмогодишње еврообвезницу у износу од две милијарде евра добила још једну потврду да најугледнији међународни инвеститори, у амбијенту светске економске кризе изазване пандемијом вируса корона, имају пуно поверење у будућност економије Србије и наставак одговорне економске политике.
Поручила је да би прикупљање тих средстава другим путем, па тако и узимањем кредита од Међународног монетарног фонда, имало много вишу цену.
Напоменула је да средства ММФ-а понуђена кроз РФИ (Rapid finaning Instrument) подразумевају да држава која их користи има проблема у финансирању платног биланса и наглашава да Србија не спада међу такве државе.
“Такође, повлачење ових средстава није тако повољно, осим за релативно мање износе и у краћем року него што је Србија успела да прибави емисијом еврообвезница”, каже Табаковић.
Навела је да би узимање ових средстава подразумевало за Србију де факто улазак у нови трогодишњи стенд-бај аранжман са овом финансијском институцијом, односно било би једнако том аранжману, иако Србија нема потребе за том врстом финансијског аранжмана у којем повлачи средства.
“То би свакако послало негативан сигнал и могло да доведе до повећања премије ризика земље у будућности, односно трошкова задуживања јер би потенцијални инвеститори могли погрешно да разумеју да Србија има одређених макроекономских проблема у дужем периоду, што такође није истина”, поручује гувернер.
Објаснила је да кредити ММФ-а имају повољније услове за релативно мање износе и на кратак рок, јер на тај начин та међународна финансијска институција обесхрабрује дугорочно задуживање земаља у већим износима.
Због тога, каже Табаковић, није могуће просто упоређивање услова под којима су се поједине земље задужиле код ММФ-а са условима под којима је Република Србија емитовала еврообвезницу.
Међутим, наводи, уколико бисмо износ који је Србија обезбедила на међународном тржишту (две милијарде евра) и то на период од седам година по купонској стопи од 3,125% (стопа приноса 3,375%) поредили са условима из РФИ - стопе у овом аранжману би износиле између три и четири одсто, уз све друге додатне захтеве и ограничења које би аранжман са ММФ-ом подразумевао, и то на краћи рок (до пет година).
Табаковић каже да се средства прикупљена еврообвезницом могу користити за враћање дуга из претходног периода и финансирање помоћи домаћој привреди, док је превасходна намена средстава од ММФ за финансирање платнобилансних неравнотежа, односно превазилажење проблема са ликвидношћу, које Србија нема.
“Свакако ће Србија, када се буду стекли услови на међународном тржишту, размишљати да средства прикупљена путем еврообвезница замени под још повољнијим условима, како је то учинила и прошле године”, навела је Табаковић.
Посебно је важно, како је рекла, да је ова стопа далеко нижа од стопа по којима се Србија задуживала пре 2012. године и то у доларима, када су, наводи, неодговорни носиоци економских политика прихватали и додатни девизни ризик, који нас је све много коштао.
Коштало нас је и то, напомиње гувернер, што су НБС и Влада Србије од 2012. отплаћивале наслеђене обавезе по ранијим аранжманима са ММФ-ом (укупни плаћени трошкови тих аранжмана премашили су 90 милиона евра), док смо од 2012. са ММФ-ом склапали саветодавне аранжмане без коришћења финансијских средстава.
