- Уколико би Србија нову међународну рецесију која ће у дужем року несумњиво поново доћи, дочекала са јавним дугом већим од 50 одсто, то врло лако може да доведе до озбиљне фискалне кризе праћене великим падом животног стандарда – наводе у Фискалном савету Србије.
На њиховом сајту објављени су подаци о јавном дугу у БДП-у у прошлој години у више европских држава, из којих произилази да се наша држава налази “на златној средини”. Тако, примера ради, знатно мањи јавни дуг у БДП-у прошле године имала је Естонија – 9,2 процента, Бугарска – 25,7, Чешка - 34,6, Румунија – 37,9, Летонија – 39,1 , Македонија – 39,7, Литванија – 41,5, Словачка – 51,6, Пољска – 53,2 одсто. Међутим, Црна Гора има већи проценат јавног дуга од наше државе и он је прошле године износио 69,5 процената, затим Албанија – 70,5, па Мађарска – 72,6, Словенија – 76,4 и Хрватска – 80,3 процента.
Српски бизнисмен Миодраг Костић сматра да је то да ли је дуг Србије 60 или 80 одсто БДП-а, мање битно у односу на циљ државног задужења.
- Није исто да ли се држава задужује да би повећала плате и пензије или због инвестиција у инфраструктуру. Уколико држава улаже у изградњу инфраструктуре, која ће повећати конкурентност српске привреде, допринети расту запослености у БДП-у, онда је оправдано да задуженост буде и већа од нивоа о којем причамо – сматра Костић.
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић каже за “Дневник” да су и једно и друго указивање о јавном дугу Србије у односу на БДП заправо тачна. Односно, да он јесте већи од још пре неколико година зацртаног, али да с друге стране без инфраструктуре нема привредног раста.
- Постоје они који сматрају да се не сме прећи “ у црвено”, а то Србија јесте учинила јер је 2009. дефинисала да јавни дуг не сме прећи 45 одсто БДП-а. Када је задат тај задатак рекао сам да то заправо не значи ништа, а видели смо и да то није ни поштовано. Били смо на нивоу јавног дуга од скоро 80 процената, сада смо га смањили. Променио се однос динара према долару и делимично према евру, па смо математиком дошли до садашњег процента. Ако се задужујемо зато да би постигли резултате у повећању БДП, односно повећање запослености и извоза и прилива на здрав начин у државни буyет, онда ће то значити да ће то као резултат у наредном периоду имати смањивање учешћа јавног дуга у БДП-у – објашњава професор Савић.
Најважније је где се новац троши
Црна Гора, Словенија и Хрватска имају далеко већи проценат јавног дуга у БДП-у, али су у све три државе бивше Југославије плате веће од српских просечних зарада. Професор Савић оцењује да висина јавног дуга свакако има везе и са просечном зарадом, али она указује и да се улагало у будућност кроз изградњу добрих путева, мостова...- Зато се може, као што то чини Хрватска, имати много већи јавни дуг јер ће на средњем року БДП бити већи јер је улагано у путеве који су њима били потребни – каже Савић.
Наш саговорник истиче да трошење новца из јавног дуга кроз инфраструкту или кроз субвенције за повећање БДП има смисла.
- Једино што нема смисла јесте повећавати јавни дуг, а да се та средства троше за потрошњу било које врсте. У том случају нема значајног стварање нове вредности, иако потрошња може у неком смислу утицати на раст БДП, али генерално то значи да се ми задужујемо да покријемо недостатак средстава за повећање пензија, раст плата у јавном сектору или неку другу потрошњу. Ако се задужимо да градимо нове путеве и пруге, које неће тако брзо повећати БДП , али ће бити добора основа за стране инвеститоре и у крајњој линији повећавати БДП, то је онда сасвим у реду – тврди Савић.
Пољска и Словачка имају јавни дуг већи од 50 процената БДП, а ипак се истичу као пример који и други треба да следе. Професор Савић одговара да се ове државе “паметно задужују” односно знају у чега новац треба улагати.
- Још бољи пример је Јапан, у којем је учешће јавног дуга у БДП-у чак 226 одсто, али се преко 90 одсто односи на унутрашњи дуг у њиховој апсолутној валути, па их онда не оптерећују камате странцима које нас “удавише”. Наш проблем је био што је наш јавни дуг од 2008. године до недавно експлодирао за кратак временски период троструко и што је његов највећи део одлазио заправо на затварање огромног фискалног дефицита. То је углавном такозвана непроизводна потрошња што значи да је највећи део тих средстава одлазио за плате, пензије и разна нека друга давања из буyета, а мали део на изградњу инфраструктуре, нових погона односно на производни део и инвестиције које ће у средњем року директно помоћи расту БДП-а – закључује Савић.
Љубинка Малешевић
