То је речено на округлом столу НАЛЕД-а, у оквиру кампање „Месец парафискала - Заједно за транспарентан систем непореских дажбина”, на коме су представљени предлози за реформу непореских намета и могући начини за повећање транспарентности обрачуна и наплате републичких и локалних дажбина.
Републичке непореске дажбине прописане су у готово 500 закона и подзаконских аката, слично је и на нивоу градова и општина јер су локални намети прописани у више од 400 одлука, а како су навели учесници округлог стола, анализом законских и подзаконских аката дошло се до цифре од 1.200 различитих непореских дажбина само на републичком нивоу.
Директорка корпоративних послова у КПМГ “Београд” и професорка на ФЕФА факултету Милица Бисић каже да је у овом тренутку немогуће тачно пребројати колико има непореских дажбина и да је херојски подухват покушај да се све оне евидентирају.
Од општине до општине
Менаџерка НАЛЕД-а Јелена Ранчић рекла је да је анализа и попис административних такси у 15 локалних самоправа показала да се њихови износи разликују од општине до општине.
„Конкретан износ таксе за захтев варира од 20 динара до чак 300 динара у појединим јединицама локалне самоуправе”, рекла је Ранчић и навела да то указује на непостојање јединственог критеријума за утврђивање њиховог износа.
„Непребројиво је много различитих дажбина које су можда такса, можда накнаде, и грађани и привреда тешко могу да се снађу у таквој шуми прописа”, рекла је Бисић.
Навела је да је један од разлога за њихову непрепознатљивост и неизвесност колико тачно кошта то што се они додатно крију под различитим другим именима и често се дешава да се зову цена, трошкови, накнада или надокнада.
Проблем је, каже, што се део дажбина и приходи који се од њих остварују не евидентирају кроз трезор Србије.
„То значи да ни само Министарство финансија и влада не знају тачно колико је тих средстава наплаћено, а сами тим и тешко могу да контролишу и обим наплате и коришћење тих средстава”, рекла је Бисић.
Сматра да је добро решење да се за почетак све непореске дажбине, накнаде и таксе, попишу, дефинишу и унесу у јавни регистар који би био лако доступан и претражив обвезницима плаћања, а у коме би биле све непореске дажбине.
Навела је да би изменама Закона о буyетском систему требало дефинисати успостављање таквог регистра, за чије је функционисање потребно обезбедити одговарајуће ИТ решење.
Бисић каже да би у регистар требало најпре да се унесу таксе на републичком и локалном новоу, за које наводи да су и најбројније, а да би за његово успостављање било потребно од шест месеци до годину дана.
Д. Млађеновић
