"Један од основних постулата Конвенције је раздвајање истражне од функције одлучивања у кривичним стварима. Орган који води истрагу не може у исто време да одлучује о томе да ли постоји повреда конкуренције и да изриче санкције", каже за Танјуг проф. др Дијана Бајаловић Марковић, прва председница Комисије за заштиту конкуренције.
Према њеним речима, у Закону за заштиту конкуренције Србије поменути постулати нису испоштовани.
Бајаловић Марковић, која је 2005. основала Комисију за заштиту конкуренције, кренула је 2007. године отворено и тада једина против Мирослава Мишковића и Делта холдинга и покушала да их казни и спречи преузимање Примера Ц.
У време доношења садашњег закона. 2009. године, тадашња власт је сменила са функције председнице тог органа.
Према њеним речима, још у време доношења Закона 2009. било је полугласних примедби стручне јавности у погледу новоустановљених овлашћења Комисије за заштиту конкуренције и поступка који се води пред Комисијом.
Комисија је тим законом, како објашњава, добила овлашћења која су карактеристична за кривични поступак.
Наиме, она може да врши ненајављени претрес просторија "осумњичених“ компанија без судског налога, може да изриче "мере заштите конкуренције“, које се састоје у обавези плаћања новчаног износа у висини до 10 одсто укупног годишњег прихода компаније - другим речима, да изриче високе новчане казне, наводи Бајаловић.
"Комисија може да компанију ''покајника'', која достави доказе о постојању картелног споразума, ослободи од казне или је ублажи, може да изриче и друге мере у циљу успостављања или јачања конкуренције на тржишту, од којих неке представљају озбиљно ограничење приватне својине - мере раздвајања компанија, отуђења акција или имовине, уступања права интелектуалне својине и слично", прецизира саговорница Танјуга.
Према њеним речима, законом нису установљене гаранције да ће Комисија ова овлашћења користити искључиво у јавном интересу, да ће се поступак пред Комисијом водити правично и транспарентно, те да ће изречене санкције и мере бити пропорционалне тежини учињене повреде закона и циљу који се намерава постићи њиховим изрицањем.
"Поступак који се води пред Комисијом је врло штуро уређен у Закону из 2009. У великом броју питања примењују се правила општег управног поступка, која су неадекватна, јер Комисија фактички води квази-истражни и квази-судски поступак и изриче управне мере које су по својој тежини једнаке кривичним санкцијама", каже Бајаловић Марковић.
Напомиње да Комисија има и овлашћење да самостално усваја акте којима прецизира начин примене законских одредби, и оцењује да то представља "јединство власти у малом!".
Иако је по слову закона самосталан и независан орган, фактичка независност Комисије од политичких и свих других утицаја је, по њеном мишљењу, доведена у питање начином избора председника и чланова Савета Комисије.
Законски услови које кандидати морају испуњавати се, наиме, крајње широко тумаче, каже Бајаловић.
Садашњи састав Комисије је, иначе, изабран 2013. године, а један од чланова савета, на пример, је и Марко Обрадовић, бивши шеф кабинета Мирослава Мишковића.
Мандат председника и чланова Савета је временски ограничен, али једном изабрана лица имају право реизбора, што их, сматра Бајаловић, доводи у позицију да, надајући се реизбору, приликом доношења одлука воде рачуна како ће се онима који одлучују о њиховом реизбору свидети исход одлучивања.
"Црне слутње да би овлашћења Комисије могла бити (зло)употребљена на штету компанија присутних на српском тржишту нису остале само слутње. Забележени су случајеви ретроактивне примене Закона из 2009. и изрицања високих новчаних казни компанијама већ процесуираним по претходно важећем закону".
Констатујући да је реч "о флагрантним повредама начела правне сигурности", додаје да, ипак, скоро да није било никаквих реакција ни од надлежних органа, нити медија, иако је буџет Србије трпео огромну штету, јер су наплаћене казне морале да буду враћене увећане за затезну камату, након што је Врховни суд пресудио у корист процесуираних компанија.
"У досадашњој пракси забележен је релативно мали број окончаних поступака због злоупотреба доминантног положаја и рестриктивних споразума, иако би они требало да буду у фокусу Комисије. Међу окончаним поступцима има оних за које се не би могло рећи да представљају ''погодак у средиште мете'', па се поставља питање којим критеријумима се Комисија руководи приликом одабира случајева које ће процесуирати", примећује она.
Истовремено упозорава на то да, с друге стране, постоји веома велики број поступака контроле концентрација, чија је делотворност упитна.
"Откако је Закон из 2009. ступио на снагу није било концентрација које су забрањене. Било је случајева условног одобравања концентрација, али значајнији ефекат изречених услова на стање тржишне конкуренције није, бар колико је нама познато, забележен".
Бајаловић Марковић каже да Комисија, такође, није била доследна у кажњавању компанија које нису пријављивале концентрације, иако су имале обавезу да то учине, па су неке прошле некажњено, а некима је изречена казна.
"Недавно су у јавност избиле оптужбе да је Комисија пожурила са покретањем већег броја поступака против појединих компанија непосредно пре почетка примене новог Закона о општем управном поступку (ЗОУП), с циљем да избегне његову обавезну примену", наводи и објашњава да Нови ЗОУП у већој мери штити права странака.
Након свега, реаговала је и Адвокатска комора Србије, која је ових дана поднела иницијативу за оцену уставности Закона за заштиту конкуренције.
Бајаловић Марковић истиче да је та иницијатива друга по реду, додајући да се о прву, поднету 2014. године, коју је потписала и она, "Уставни суд оглушио".
"Неко ће можда рећи да ситуација у Србији наликује ономе што се може срести у остатку Европе. У ЕУ и великом броју европских држава систем заштите конкуренције утемељен је педесетих година прошлог века на начелима Школе ордолиберала. Она се залагала за поверавање задатка заштите конкуренције посебном управном органу са великим овлашћењима, сличним оним каква има наша Комисија", додаје саговорница Тањуга.
Предност тог система је, како каже, да надлежни орган у случајевима нарушавања конкуренције може брзо и делотворно да реагује.
Друга важна карактеристика тог система, која је, према њеним речима, у Србији потпуно занемарена, јесте ефективна судска заштита.
У Европској унији, у другој инстанци, Суд правде врло подробно испитује чињенице и закључке до којих је дошла Комисија ЕУ и адекватност изречених санкција и мера.
Суд правде је овлашћен и да измени одлуку Комисије о казни, наводи Бајаловић.
"У Србији, надлежност у другом степену по тужбама на одлуке Комисије за заштиту конкуренције има Управни суд. Иако тај суд има законска овлашћења да води спор пуне јурисдикције, та врста спорова је искључена у предметима у којима је првостепени орган решавао по дискреционој оцени, а управо на тај начин решава Комисија за заштиту конкуренције", додаје она.
Када се додатно има у виду да судије Управног суда, због ширине управне материје и малог броја судија, нису у могућности да се специјализују за област заштите конкуренције, јасно је да ефективна судска заштита у овој области изостаје, сматра Бајаловић.
Комисија за заштиту конкуренције недавно је изашла у јавност са податком да ради на изменама Закона, а Бајаловић напомиње да при томе није рекла у ком смеру ће измене ићи.
"Смер у коме се мора ићи јесте усаглашавање са Европском конвенцијом о заштити људских права. У противном, Србија ризикује да плаћа велике одштете компанијама којима су правоснажно изречене санкције за повреде конкуренције на основу Закона из 2009, закључила је проф. др Дијана Бајаловић Марковић.
