На сцени је велики број различитих синдиката, а колико синдикалних организација у Србији стварно има мало ко би могао прецизно да каже. Зато је тешко одговорити и на питање колико запослени у нашој земљи знају о томе шта им синдикати, као организације које штите права радника, нуде и какву врсту помоћи могу од њих да очекују. Такође, изузетно је тешко рећи колико су права радника заштићена и да ли се то чини на најбољи начин јер се све чешће забрањује или ограничава синдикално организовање, а због синдикалног рада било је и отказа.
По речима председника УГС „Независност” Зорана Стојиљковића синдикатима у последњих 40 година нигде у свету не иде посебно добро јер је доминација корпоративног капитала изузетно изражена и синдикати који делују на националној равни тешко с тим могу да се боре.
- У ситуцији када се владе нађу између интереса својих грађана и запослених и корпоративног капитала - победу углавном односи корпоративни капитал - каже Стојиљковић. - Тада почиње трка ка дну - у којој инвеститори нуде повољне услове, уз што мање плаћену радну снагу. То, наравно, слаби позицију синдиката, али га, истовремено, не амнестира од сопствених слабости.
Стојиљковић указује да синдикати често немају довољно поузданог партнера на политичкој сцени, а будући да је у Србији страх од губитка посла велики, интерес и спремност радника да буду активни у синдикату је све мања. То је и разлог, указује Стојиљковић, слабљења и разједињености сидниката, што одговара властима, и баш због тога глас о томе да се мора зауставити кршење права синдиканих представника мора бити веома гласан.
- Уз класичне облике дискриминације, а то су показала досадашња истраживања дискриминације у раду - према женама, припадницима ромске заједнице или према особама с инвалидитетом, сада високо место заузима дискриминација по основи припадности синидикалним и политичким организацијама и та пракса мора се зауставити – каже Стојиљковић.
Указујући да је степен солидарности међу запосленима изузетно важан за одржавање идеје синдиклног органозовања, Стојиљковић наглашава и да је и те како важно да се промени приступ према потенцијалним члановима.
- Ако синдикати, у ситуацији када су све бројнији различити облици радног ангажовања, буду ограничени само на класично запослене раднике, као што је сада, неће бити добро и чланство ће се осипати. Морају се заступати права свих радника, од волонтера до стално запослених – каже Стојиљковић.
- Синдикални плурализам постоји и у развијеним европским земљама, али на потпуно другачији начин - каже Горан Милић. - Како би синдикати у Србији били јачи, неопходно је да се промени свест и разуме да ће се то постићи искључиво уз већи степен повезаности и заједнички рад. Такође, веома је важно да се млади људи, који о синдикалном организовању мало знају, што је могуће више упознају с тим зашто је синдикализам важан.
И по речима председника Савеза самосталних синдиката Војводине Горана Милића, положај синдиката, као и синдикалних представника све је тежи, у многим компанијама отежава се рад синдиката, а дешава се да представници синдиката, због тога што су активни - остану без посла.
- Најсвежији пример је оно што су доживели представници нашег синдиката у Руми, као и Имлеку, јер су због синдикалног деловања добили отказ - каже Милић. - Зато је потребно да се омогући слобода синдикалног организовања и немешање у право радника да изаберу своје представнике.
Указујући да синдикати у Србији нису јединствени и због тога имају мању снагу него што би могли имати, Милић истиче да је један од разлога и то што је свакој власти у интересу да ослаби другу страну. По његовим речима, бројност чланова синдиката највећа је снага радника, и то запослени морају да знају.
- Слабљењу снаге синдиката допринело је и формирање нових, веома малих организација, што неретко чине представници синдиката који су изгубили позицију, а ту су и такозвани директорски синдикати, иза којих стоје људи на врху компаније и који заправо вуку конце. Све то, наравно, негативно утиче и на положај радника и и јачину синдикалних организација - истиче Милић.
Д. Млађеновић
