У припреми је и закон о дуалном образовању на факултетима како би се школовали студенти за потребе тржишта и одмах по завршетку студија били спремни да преузму радно место у некој од компанија које послују на српском тржишту.
Извршни члан Управног одбора Немачко-српске привредне коморе Мартин Кнап упозорава да је немачким инвеститорима који желе да отворе фирме у Србији потребна радна снага која мора да се доквалификује, додајући да очекује да се тај проблем ускоро нађе и на дневном реду Владе Србије.
- На резултате дуалног образовања у Србији треба чекати још неколико година, па се у међувремену радна снага мора доквалификовати - објаснио је Кнап.- Због обуке за нове профиле стручњака биће потребна инфраструктура. Индустријска револуција захтева да радник учи непрестано.
На питање да ли ће, због најављених олакшица од почетка наредне године у Немачкој радницима из Србији бити олакшано запошљавање, Мартин Кнап сматра да се то неће догодити јер ће и поред тога што ће бити укинуте административне баријере за олакшан долазак за посао, проблем бити јачање конкуренције радне снаге пошто ће у Немачку долазити и стучњаци из других земаља, попут Кине, Индије...
- Само мала група стручњака у Србији наредних година неће моћи да се запосли у Србији, а радници и не би требало да одлазе одавде јер су и овде потребни – закључио је Кнап.
Кнап је само потврдио оно што се већ неколико година у нашој земљи понавља, а то је да нема довољно квалификованих радника и да се и запослени и незапослени морају доквалификовати и прихватити да је очување радног места заправо доживотно учење. Већина запослених већ је схватила да се на радном месту мора стално учити како би се напредовало и боље зарађивало. Једино што, по оцени свих синдикалних централа, радницима у Србији смета јесте то што су зараде у Србији знатно мање од оних које њихове колеге у Немачкој зарађују.
С друге стране, од армије незапослених велики део могао би да се доквалификује и преквалификује, али се показало да то иде споро и да је мало оних који се сматрају нестручним прихвата да иде на обуке. По подацима Статистичког билтетна Националне службе за запошљавање на крају прошле године на евиденцији незапослених било је 552.513 лица, од којих је чак 184.618 било нестручних, односно сваки трећи незапослени је без квалификација. У исто време, незапослених са завршеном средњом школом, те вишом или високом стручном спремом, па чак и докторатом било је 367.895, али је неизвесно колики њих може без додатне обуке и доквалификације одмах да обавља конкретан посао у некој од страних компанија које инвестирају у Србију.
Ако се зна да Србији највише недостају пре свега занатлије, односно радници за једноставније послове, као што су помоћни радници на грађевини, вариоци, заваривачи, возачи, кувари, кројачи, месари, пекари... онда није тешко схватити да би добар део сада незапослених који су без струке могао да се доквалификује, односно обучи за неко од тих занимања и тако себи обезбеди радно место. Уз то, део радника који већ раде кроз доквалификацију мора да се прилагоди новим радним местима јер нови инвеститори често доносе и нове технологије и траже нова знања од својих запослених. Мало је инвеститора који желе да отпусте старе и искусне раднике, али је зато много њих који траже да се они додатно едукују и оспособе да раде на савременим машинама или обављају послове које претходних година нису радили јер то од њих није ни тражено.
Дакако, висина зараде утиче на спремност запослених да се доквалфикују и незапослених да се обуче за дефицитарна занимања. Тачно јесте да су српске плате знатно мање од зарада у државама из које инвеститори долазе, али то је тренутно тако и тешко да се ту може било шта учинити. Уосталом, инвеститори и иду тамо где имају мање трошкове за ангажман радне снаге. У овим још увек транзиционим временима најважније је имати радно место, а касније ће доћи ће на рад и висина плате. Колико је важно доћи до било којег радног места, а њега већ сада нема без стручности и квалификације, најбоље знају они који на посао чекају годинама па и дуже од деценије.
Љ. Малешевић