Најбољи начин за смањење њиховог коришћења је наплата – у неким земљама проценат је достигао и 90 одсто – а у Србији се оне наплаћују само у једном трговинском ланцу. Употеба пластичних кеса потпуно је забрањена у 35 држава, у земљама Европске уније све се мање користе, а код нас се све купљено спушта у пластичне кесе, било да су разградиве или не.
Министар заштите животне средине Горан Триван недавно је рекао да ће Србија, уколико буде потребно, размотрити забрану употребе пластичних кеса. Ипак, он је истакао да ће се прво сачекати резултати акције наплате пластичних кеса у трговинама, и позвао све трговинске ланце у Србији да почну да наплаћују пластичне кесе које се не могу разградити.
О томе да се у Србији пластичне кесе користе стално говори и податак да годишње једна особа потроши 300 кеса, безмало једну на дан. Зато и не треба да чуди што су пластичне кесе део свакодневице и што их има свугде. По речима једног од продаваца пластичних кеса, то није први пут да се прича о смањењу њиховог коришћења, али не очекује неке велике промене, пошто су већи део понуде биоразградиве пластичне кесе. Он напомиње и да су покушали продају папирних кеса, али због цене, купаца није било.
Могло би се рећи и да грађани, кад је реч о коришћењу пластичних кеса и последицама које из тога произлазе, нису довољнио свесни па је зато потребно хитно нешто променити. Будући да се то најбоље одрази када осети новчаник, можда ће почети да рачунају да ли је боље имати неку алтернативу уместо плаћати кесу, која ће свакако завршити на ђубришту.
Пре више од три деценије пластичне кесе биле су реткост. Свако домаћинство имало је плетену корпу и/или памучни цегер с којима се ишло у куповину и ако се случајно забораве, купљено се морало носити у рукама. Уз масовно коришћење пластичних кеса нестали су они који плету корпе или шију цегере. Да ли ће ти артикли поново бити на тржишту, а стари занати поново засијати – показаће време.
Заправо, многи ни не размишљају о алтернативи јер се пластичне кесе употрељавају већ деценијама, а зембиљи, цегери, корпе израђени од природних материјала поптуно су заборављени. У складу с тим је и понуда – готово никаква. Плетене корпе продају за око 1.000 динара навише, али купаца нема. Платнени цегери готово да се не могу наћи, изузев оних које нуде поједини произвођачи и на којима је лого њихове фирме и који коштају од око 300 динара навише. Има цегера, махом од пластике, који, у зависности од величине, коштају од око 80 до 150 динара, али нису трајни као они израђени од природних материјала.
Ако је неко вешт у шивењу, за мале паре може имати леп и практичан цегер, који се може дуго користити, прати у машини и бити увек при руци. За такав цегер потребно је памучно платно, које кошта око 340 динара метар, а од њега се може сашити и три цегера. Оне који шију сами цегер ће коштати око 100 динара, а ако посао препусте кројачу, биће потребно око 200. Уколико би се, уместо пластичних кеса, више користили платнени цегери, могуће је и да би цена била нижа. Иако се може учинити да је 200 динара много за цегер, релативно ће се брзо исплатити, а корист је вишеструка и дугорочна. За то је, ипак, потребно променити начин размишљања и непрестано указивати на то да је неоходно смањити употребу пластичних кеса. Срећом, о томе старији све више уче од најмлађих, и то је охрабрујуће.
Д. Млађеновић
