Ретко носимо обућу на поправку, а када нам се поквари сат, купимо нови, или га уопште ни не носимо кад имамо мобилни телефон. Од гардеробе носимо само конфекцију јер је због пада животног стандадра исплативије купити готови део одеће, него платити доброг кројача да сашије панталоне, капут или одело. Уместо кројачких салона сада опстају кројачке радње, у које улазимо ради ситних преправки. Некада су постојале и модисткиње, крзнари, јувелири, али и ужари, вуновлачари, фарбари...
Проблем је што сада нико не зна да каже колико има регистрованих занатских радњи, нити тај податак имају удружења занатлија или Агенција за привредне регистре.
Информације о томе не постоје јер приликом регистрације занатске радње не постоји шифра делатности под којом се уписују занатлије и у склопу те шифре нема подшифре за разврставање заната. Све занатлије региструју се у Агенцији за привредне регистре под претежном шифром делатности под којом се уписују сви, и занатлије, и трговци, и угоститељи, и адвокати…
– Закон о класификацији делатности не препознаје номенклатуру па не можемо знати колико има занатских радњи, ни мајстора-занатлија, не зна се ни који се занати гасе, а који опстају, за којим занатима постоји потреба, већ закључке доносимо на основу онога што видимо или чујемо у међусобним контактима – каже секретар Удружења занатлија Новог Сада Вељко Анђелић. – Зато немамо ни податак о томе колико занатство учествује у стварању бруто друштвеног дохотка јер занат представља производ и услугу и као такав је важан чинилац сваке привреде.
Занатлије, каже Анђелић, дуго указују на тај пропуст приликом регистрације и траже да се статус занатства поправи доношењем закона о занатству, да би се та грана привреде подигла на зелене гране и више не нарушавала. Једино наша земља, у односу на све у окружењу и даље од нас, нема закон о занатству. Било је покушаја, истиче, да се закон донесе, урађена су два нацрта, 2006. и 2010. године, али ниједан није ушао у скупштинску процедуру па је можда сада тренутак да се отвори и то питање јер у свеукупним покушајима да се привреда покрене треба мислити и на занатство као важан сегмент стабилности сваке привреде.
Анђелић каже да је потребан закон као и у земљама у ЕУ, треба нам практичан закон, усмерен ка привреди, који ће одредити положај, место и улогу занатства, образовање кадрова, услове рада...
– Пошто све земље имају закон о занатству, потребно је само да из њихове регулативе узмемо примере који су се у пракси показали као добри, а оно што није добро да избегнемо – сматра Анђелић. – Регулатива мора да садржи постојање занатске коморе с јавним овлашћењима, и да комора буде равноправан партнер у расправама о занатству и занатлијама.
– На делу је вишедеценијско урушавања занатства, премда има неких помака, који су, ипак, неодовољни да се статус поправи – наводи Анђелић. – Локалне самоуправе и Република се труде да помогну колико је то у њиховој надлежности, али то чине, пре свега, заинтересованима за очување заната који су готово изумрли. Подстичу и отварање нових занатских радњи, али се мајстори који већ имају занатску радњу не субвенционишу да шире и унапређују посао. Подстицаји се дају на годину што није довољно да занатлије ојачају.
Закон о дуалном образовању, каже Анђелић, није донео решење у погледу школовања занатлија јер је прилагођен предузећима којима је потребна радна снага за део производње.
– Да би неко постао мајстор – добар занатлија, мора проћи праксу, три године се обучавати, прво бити шегрт на обуци, па мајсторски помоћник – калфа и напослетку, по положеном практичном испиту, стећи „мајсторско писмо” – диплому да је занат изучен – објашњава наш саговорник.
З. Делић
