Разлика између броја оних који раде и оних који примају пензију је 373.565 у корист запослених.
Тај однос већ годинама није повољан и довео је до тога да се из државне касе за редовну исплату пензија издваја око 34 процента укупног новца. Свима је јасно да је такав пензијски систем на дуже стазе неодржив, као што је више него јасно да никада више однос између броја запослених и пензионера неће бити три према један јер Србија, једноставно, нема толико радно способних чак и када би могла да их упосли. Једноставно, смањио се контингент радно способних, и тако ће се наставити и наредних година, док се повећава број оних који одлазе у пензију. Показало се да ни претходне реформе пензијског система – а у протеклих 15 година било их је неколико – нису пронашле репцет за одрживост и сигурност оних који ће тек одлазити у пензију.
Министар без портфеља у Влади Србије и председник ПУПС-а Милан Кркобабић објашњава да је својевремено на једног пензионера долазило пет или шест запослених, а сада је тај однос 1,4, што јасно указује на то да будућим пензионерима треба на другачији начин обезбеђивати пензије. То је, по његовом мишљењу, могуће једино реформом постојећег пензијског и инвалидског система. При том, истиче Кркобабић, остао би постојећи пензијско-инвалидски систем који се заснива на солидарности и уплати доприноса запослених, али би се поред њега основао и нови.
„Нико нема намеру да руши пензијски фонд“, објаснио је Кркобабић. „У плану је само да се постојећем фонду финансијски помогне кроз оснивање још једног техничко-технолошког фонда солидарности који ће новцем пунити велике фирме с огромним профитом, а малим бројем запослених, што је принцип који се примењује у Француској.“
Дакако, да би се послодавци управо тих великих фирми с огромним профитом натерали да редовно уплаћују новац у техничко-технолошки фонд солидарности из којег би се додатно исплаћивале пензије, по Кркобабићевом мишљењу, треба донети низ нових закона који би до детаља регулисали ту област.
Нека социјална давања пензионерима оптерећују Фонд ПИО
Кркобабић понавља да је постојећи Фонд ПИО оптерећен социјалним давањима која не би требала да буду у његовој надлежности. Помиње издвајање новца за туђу негу и помоћ, здравственог осигурања, одлазак пензионера у бање.„Не мислимо да та давања треба укинути, већ она треба да се фирнансирају из других фондова и да не оптерећују Фонд ПИО. У Србији има више од 250.000 старијих од 65 година који немају пензије, а они од нечега морају да живе. Треба тражити решење за њих“, истиче Кркобабић.
„Тај фонд би био под сталном контролом Владе или парламента. Значи, водило би се рачуна о томе колико се пара уплаћује у фонд и како се тај новац распоређује. За онолико колико је неки послодавац смањио број запослених увођењем роботике, за толико би сада из профита требало да уплаћује у тај фонд“, истиче Кркобабић.
Велико је питање да ли се француска идеја може „пресликати” у Србији. Јер, признаје то и сам Кркобабић, у Француској један робот у аутомобилској индустрији послодавца кошта 30.000 долара, а трошак на петогодишњем нивоу за радника износи 250.000 долара. Тако коропорација има огромну уштеду увођењем инфор-матичких и технолошких иновација и не представља јој проблем да део новца уплати у фонд за будуће пензионере. Код нас таквих послодаваца који већ имају информатичке и технолошке иновације и које уместо радника користе роботе има веома мало. Овде се тек сада – а потврдила је то ових дана и премијерка Ана Брнабић на Пословном форуму на Копаонику – размишља о делимичној измени политике субвенција да би се оне више додељивале инвеститорима који доносе иновације, додатну вредност за Србију, а не само радна места.
Дакле, Србија тек очекује велике фирме с огромним профитом, малим бројем запослених и великим платама оних који у њима раде. Када оне дођу – а најављује се да ће део њих стићи у Србију и током ове године – донесу нову технологију и у производњу уведу роботику, може се отворити прича о оснивању преко потребног техничко-технолошког фонда солидарности из којег ће будући пензионери добијати део пензија.
Љ. Малешевић
