Иза из­ло­га: До­бро ју­тро, има­мо ма­ли(банкарски) про­блем

И то из јед­ног крај­ње про­стог раз­ло­га: не­ма пре­ви­ше по­сла са шал­тер слу­жба­ма, не­ма ни „струч­них“ пи­та­ња, баш као ни по­ну­де ра­зно­ра­зних бан­кар­ских про­из­во­да. Јер, ето, ту се већ „спо­так­нем“: ка­да су ми пр­ви пут пу­ну­ди­ли да иза­бе­рем не­ки од „про­из­во­да“, упи­та­ла сам шта то бан­ка па про­из­во­ди? На дру­гој стра­ни шал­те­ра је за­вла­дао та­јац и у мо­мен­ту сам схва­ти­ла да се не би мо­гло ре­ћи да бан­ке и ја го­во­ри­мо истим је­зи­ком.

Но, шта да се ра­ди? По­не­кад су спа­ја­ња не­спо­ји­вог, као у овом слу­ча­ју бан­ке и ме­не, ну­жне. Јер, до­кле год вам но­вац тре­ба (а тре­ба вам стал­но), од­ла­зак код „ва­ше бан­кар­ке“ је ну­жан. Не­што као и по­се­та зу­ба­ру – ни­ко не во­ли, али сви мо­ра­мо.

Та­ко сам и ја ових да­на кре­ну­ла у по­тра­гу за иде­ал­ним ре­ше­њем – ем бан­ка да још ма­ло на ме­ни за­ра­ди, ем да ја по­за­вр­ша­вам не­ка сво­ја по­сла. У пре­во­ду, оти­шла сам да се рас­пи­там о усло­ви­ма за до­би­ја­ње ди­нар­ског кре­ди­та.

На­рав­но, ни­сам ви­ше ни ја баш пот­пу­но не­у­пу­ће­на; одав­но сам схва­ти­ла да ова ра­бо­та ни­је ни у по­ла та­ко при­јат­на као док се гле­да на не­кој од ре­кла­ма. Што би се ре­кло, знам за „ја­дац“ и уред­но чи­там ма­ла сло­ва у дну стра­не, али за оно што ми се де­си­ло јед­но­став­но ни­сам би­ла при­пре­мље­на.

На­и­ме, на мо­је ве­ли­ко из­не­на­ђе­ње ис­по­ста­ви­ло се да од­нос бан­ка/кли­јент (то јест ја) баш и ни­је та­ко јед­но­ста­ван. Раз­лог: од­мах на по­чет­ку у наш се „не­ка оста­не ме­ђу на­ма“ од­нос „уба­цио“ и тре­ћи, тач­ни­је Кре­дит­ни би­ро, о чи­јим по­сло­ви­ма и над­ле­жно­сти­ма ско­ро па да ни­шта ни­сам зна­ла, док су они у мо­је фи­нан­си­је ви­ше не­го до­бро упу­ће­ни... 

Све је по­че­ло баш она­ко су­пер­и­шка: не­мам ни­ка­ква за­ду­же­ња, стал­но сам за­по­сле­на, ту је и не­ка не­крет­ни­ни­ца као га­ран­ци­ја... Што би се ре­кло, кли­јент за по­же­ле­ти!

Кад оно, јок. Пр­во смо мо­ја бан­кар­ка и ја „за­пе­ле“ код чи­ње­ни­це да не­мам фик­сни те­ле­фон. Чак ни уго­вор о пост­пеј­ду, као ни по­след­њи пла­ће­ни ра­чун као по­твр­ду да на вре­ме из­ми­ру­јем све оба­ве­зе ни­је ми по­мо­гао; дан ка­сни­је тро­је раз­ли­чи­тих бан­ка­ра ме је зва­ло да про­ве­ри да ли за­и­ста не­мам фик­сни, већ „са­мо“ мо­бил­ни... Ок, то смо не­ка­ко пре­гу­ра­ли, а он­да је усле­ди­ла пра­ва жур­ка.

„До­бро ју­тро, има­мо ма­ли про­блем“, за­по­че­ла је слу­жбе­ни­ца на­шу ла­га­ну бан­кар­ску кон­вер­за­ци­ју не­где око 9 ују­тро. О че­му се ра­ди, пи­там ја, док ми кроз гла­ву про­ла­зи ми­лион не­мо­гу­ћих сце­на­ри­ја о то­ме где је све мо­гло да зап­не. У тре­нут­ку сам по­ми­сли­ла и да по­но­во укљу­чим фик­сни, ко­ји ми и док сам би­ла „на ве­зи“ ни­је зво­нио јед­но три го­ди­не. Али, ни­смо ви­ше при­ча­ли о фик­сном те­ле­фо­ну. А не, сад смо пре­шли на озбиљ­ни­је те­ме.

Кре­дит­ни би­ро је уста­но­вио да има­те дуг од јед­ног ди­на­ра на кар­ти­ци у бив­шој бан­ци, те не мо­же­мо да вам одо­бри­мо по­зај­ми­цу док то не из­ми­ри­те, ка­же слу­жбе­ни­ца. Ка­ко је мо­гу­ће да имам дуг на уга­ше­ној кар­ти­ци, пи­там ја и на­ста­вљам ка­ко ми ни­је баш нај­ја­сни­је и на ко­ји на­чин да то из­ми­рим, с об­зи­ром да већ не­ких пет, шест го­ди­на у тој бан­ци не­мам ни­какв ра­чун. Па не мо­гу ваљ­да да одем и дам ди­нар пор­ти­ру...

Њен од­го­вор је био ја­сан: „Ми смо, зна­те, сви умре­же­ни, тај дуг сто­ји као про­блем и то мо­ра­те да ре­ши­те“. На мој пред­лог да га они, кад су већ та­ко фи­но умре­же­ни, не­ка­ко ре­ше, са­го­вор­ни­ца је оста­ла не­ма. И, ето ме­не „умре­же­не“ у про­це­ду­ру!

На стра­ну што на сај­ту по­ме­ну­тог Би­роа (на­рав­но да сам се сме­ста ин­фор­ми­са­ла) сто­ји ка­ко њи­хов из­ве­штај ни­је оба­ве­зу­ју­ћи за бан­ку, као и да се ду­го­ва­ња до 1.000 ди­на­ра сма­тра­ју „сит­ним и не­бит­ним“. Све то у мом слу­ча­ју ни­је би­ло ва­жно; мо­ја „мре­жа“ ни­је по­пу­шта­ла ни за ми­ли­ме­тар...

Епи­лог: По­сле не­ких не­де­љу да­на ле­ви­ти­ра­ња, схва­ти­ла сам да ми не пре­о­ста­је ни­шта дру­го не­го да уга­сим ра­чун у овој и вра­тим се у сво­ју прет­ход­ну бан­ку, па нек он­да они „ски­да­ју“ тај фа­мо­зни ди­нар с ра­чу­на. Ис­по­ста­ви­ло се да чак ни­је у пи­та­њу дуг, већ не­ка­кав „плу­та­ју­ћи“ ли­мит на уга­ше­ној кар­ти­ци... Но, све­јед­но, ја сам не­ка­ко (на је­дви­те ја­де) ус­пе­ла да до­ђем до оно­га што ми је тре­ба­ло. До­ду­ше, с хер­пе­сом и не­ких три не­де­ље доц­ње и од­ла­га­ња пла­но­ва.

На кра­ју ба­ла­де, пи­там се да ли је баш мо­ра­ло то­ли­ко да се ис­ком­пли­ку­је, па још за мо­је нов­це.

Не­што се ми­слим: то са са­вр­ше­ним про­це­ду­ра­ма ко­је ре­ша­ва­ју све на­ше про­бле­ме све ми ви­ше ли­чи на уни­вер­зал­не фор­му­ле за сре­ћу; ни­кад ви­ђе­но и у стар­ту осу­ђе­но на за­луд­но тро­ше­ње вре­ме­на и жи­ва­ца.

Ја­сна Бу­ди­ми­ро­вић