То је за Танјуг изјавио професор Београдске банкарске академије (ББА) Хасан Ханић и додао да су поједини дужници у немогућности да измире своје обавезе не својом кривицом, већ понекад и других, па чак и државних институција.
Неретко у медијима или у нашем окружењу чујемо о искуствима грађана којима су извршитељи пописали или запленили имовину, а неки од њих, када до тога дође, прете самоубиством, а поједини животи су угашени управо због великог задужења, рекао је Ханић.
Он је указао да би због таквих ситуација било добро да постоји могућност заштите дужника у одређеном периоду, најчешће три до пет година.
Ханић истиче да увођење института личног банкротства подразумева и одређивање стечајног управника, који би у том одређеном периоду водио рачуна о имовини и приходима презадужене особе.
Додаје да то опет подразумева да се остави одређени минимални износ који је неоходан за подмирење основних животних потреба, укључујући и место за становање, уколико особа која је задужена нема стан.
Указује да је пре доношења института личног банкротства потребно да постоје добри увиди у имовину дужника, како се не би догодило да неко ко тврди да је презадужен, имовину пренесе на другу особу.
“Овде је важно да постоје добри увиди, добре евиденције, међутим, ми немамо, колико је мени познато, тај потпуно добро обезбеђен систем. На крају крајева, многи објекти нису ни регистровани ни укњижени”, навео је Ханић.
Ханић сматра да се у Србији још нису стекли услови за институт личног банкротства, а да је то и став Народне банке Србије (НБС).
Ханић очекује да до доношења решења таквог закона дође између 2025. и 2030. године.
„Ако се пандемија не продужи и ако се искључе неке ванредне околности до којих може доћи, али и уколико се ове стопе привредног раста прогнозиране у наредном периоду остваре, мислим да би се у периоду од 2025. до 2030. могло доћи до припреме одговарајућег решења и правног оквира за институт личног банкротства”, закључио је Ханић.
Између осталог, институт личног банкротства подразумевао би и укључивање судова и њихову ефикасност, али, указује Ханић, домаћи привредни судови пренатрпани су због других спорова.
Каже да искуства таквих института постоје у развијеним земљама, на пример у САД и другим европским земљама.
Ханић оцењује да је постојање таквог института добро јер би пружило могућност грађанима да у одређеном периоду пронађу нови посао и измире обавезе, а да не дођу до тешке ситуације.
Додаје да би то одговарало и повериоцима, али, истиче, и показало би да је држава одговорна и да води рачуна о својим грађанима.
Д. Млађеновић
