Двадесетак и више година јасно је да ће принцип међугенрацијске солидарности, на којем је раније почивао пензиони систем, једног дана бити урушен јер се рађа све мање становништва, расте број пензионера, а смањује се број запослених. Таква тенденција није привремена, већ су прогнозе за наредне године још горе па се тако процењује да ће између 2022. и 2024. године број пензионера у Србији бити око два милиона, а да ће, с друге стране, радно место имати 1,8 милиона радно способних грађана Србије.
Дакле, прогнозе су да ће пензионери бројчано бити „јачи” од радника, што значи да више ни у досадашњем проценту пензиони фонд неће бити пуњен новцима радничког пензијско-инвалидског доприноса. Пошто тај проценат ни сада, када је однос броја радника и пензионера нешто мало већи у корист запослених, није довољан за редовну исплату пензија па сваког месеца држава мора из своје касе да дотира Фонд ПИО, јасно је да ће бити још горе.
Годишње 13.000 пензионера више
По подацима Фонда ПИО, у последњих десет година просечно се списак пензионера годишње повећава за 13.000 именас. Највећи пораст у последње две деценије био је 1997. године, када је број пензионера порастао за 56.000. Од 2003, када је донет нови Закон о ПИО, који је протеклих година неколико пута мењан, услови за пензионисање знатно су пооштрени, што је утицало на смањење прилива пензионера. У исто време, многи запослени који су проглашени технолошким вишком „спас” су нашли у пензионисању.
По последњим подацима Републичког завода за статистику, у Србији има 2.576.138 запослених, а по подацима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, има 1.7716.274 пензиионера, што тренутно представља однос 1 према 1,5. Тај однос јесте бољи него пре неколико година, али је далеко од доброг јер, да би пензијски систем био одржив, потребно је да три радника „имају” једног пензионера, мада је идеалан однос четири пута више запослених него умировљеника. Додатни проблем представља и чињеница да, чак и када би се сви радно способни становници Србије одмах запослили, дакле када не би било незапослених, и онда би однос радника и пензионера био неповољан и никако не би могао бити један према три.
Пензијски систем у наредном периоду додатно ће нарушити и информатичка експанзија и технолошки напредак и све већа аутоматизација производних процеса. Процес масовне роботизације, који је нужан да би се повећала производња, довешће до мање потребе за радницима. По подацима Међународне федерације роботике, број робота ће у свету порасти 1,4 милион, а тренутно на 10.000 индустријских радника иде 50 робота. Компаније с технолошки интензивним процесом рада имају смањену потребу за учешћем радне снаге, што ће неминовно довести до тога да се број запослених смањује. У исто време, број оних који ће остварити услов за пензију неће се смањивати. Напротив, он ће расти, и то, како се процењује, просечном стопом од око 15.000 нових пензионера годишње.
Због свих тих података и чињенице да су нужне реформе пензијског система, ПУПС је недавно упозорио на то да би пензије наредних година могле бити на нивоу основне социјалне помоћи или тек нешто више од тога. По објашњењу Моме Чолаковића из ПУПС-а, идеја је да се гради нови систем, односно формира посебан фонд који би био гаранција за редовне исплате пензије. Тај фонд би био везан за капиталну добит великих јавних компанија које би део профита уплаћивале у њега. Чолаковић појашњава да је та идеја преузета из Француске и западних земаља у којима се на тај начин надомешћује недовољан број радника.
Све у свему, данашњи запослени који су тек на почетку радне каријере имају разлога да се забрину и да на време почну да размишљају о томе да ли ће се у старости задовољити државном пензијом, која би могла бити на нивоу социјалне помоћи, или им ваља да се сами постарају да она буде већа и да од ње могу да живе.
Љ. Малешевић
