Како је категорија минималне зараде требала да буде изузетак и да важи на одређени рок док предузеће има финансијских проблема, Закон о раду минималац није сматрао правилом нити претпоставио да ће он бити “мера” зарада доброг дела српског радништва.
Управо због тога је у Закону о раду , члан 115. наведено да радник има право на накнаду зараде за време боловања за рад до 30 дана најмање у висини 65 одсто просечне зараде у претходних 12 месеци пре месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад, с тим да она не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са закономако је спреченост за рад проурокована болешћу или повредном ван рада, ако законом није другачије одређено.
Другим речима, радници који су на боловању до 30 дана, које иде на терет послодавца, не могу добити мање од минималне зараде.
Очигледно је ова одредба о немогућности умањења минималца чак и када је радник до месец дана на боловању, добро позната делу запослених и да су они спремни да је користе. Наиме, ових дана руководство Клиничког центра у Нишу истиче да се и ове јесени бори са мањком хигијенчара и сервирки због њиховог одласка на боловање.
Исти проблем постоји са запосленима на сличним или истим професијама и у просвети, због тога што су они већ на мимималцу, па им је зарада иста радили или не радили. Директор Клиничког центра у Нишу Зоран Радовановић објашњава да у време сезонских послова попут припреме зимнице или у јеку пољопривредних радова, око 10 одсто запослених с најнижом стручном спремом је на боловању.
„Покушали смо све како би стали на пут одласцима на боловању из неоправданих разлога. Кажњавали смо, увели ванредни надзор и контролу боловања. Ништа не вреди. Радницима с најнижом стручном спремом исплати се да буду на боловању јер за то време завршавају своје приватне послове, а плата не може да им буде умањења јер примају минималац“, објаснио је Радовановић додајући да одласци на боловање због печења паприке или рада на њиви “нису фер” према колегама, али и представљају влеику муку за руководство Клиничког центра.
Запослене у јавном сектору поред Закона о раду штити и колективни уговор потписан за сваку службу, па тако запослени у здравству имају загарантовану минималну зараду, односно не могу добити мање од ње, чак ни када су на боловању.
Колика је то неправда према радницима који званично не добијају минималац већ пар хиљада динара више, говори чињеница да се њима за време боловања до 30 дана скида 35 одсто плате односно они нису заштићени одредбом да им примања не могу бити мања од минималне зараде. Тако они долазе у ситуацију да добијају мање новца када су на боловању од оних који иначе примају минималац, само зато што у старту имају коју хиљаду динара више. На крају тај вишак плате умањењем зараде за 35 одсто јер им Закон о раду утврђује право на 65 одсто накнаде просечне зараде у пртеходних годину дана пре месеца у којем су отворили боловање.
Клинички центар, као ни друге јавне установе, немају право да до 30 дана боловања запошљавају замену , па због тога муче муку са недостатком сервирки и хигијеничарки. Уз то, навео је Радовановић, део запослених после 29 дана ради дан-два и опет оде на боловање и тако у круг.
Председник Савеза самосталних синдиката Војводине Горан Милић каже за “Дневник” да је цео проблем у томе што је у Србији минималац постао правило, а не изузетак како би то требало да буде.
„Минималац је зарада када је предузеће у проблемима и одређује се у договору са синдикатима и има рок трајања. Он може да траје шест месеци док се предузеће не извуче из кризе. Код нас се минималац даје стало без икаквог оправдања и без договора са синдикатима. Малтене он траје до краја радног века. Није тачна чак ни тврдња да запослени који је на боловању не може да има мање од минималне зараде, јер се минималац израчунава на основу броја радних сати проведен на радном место. Значи, може да има мање уколико је мање радних сати провео на радном месту“, рекао је Милић.
Љ. Малешевић
