Основали га лане овчари и козари Бачког Петровог Села, иначе највећег потиског села, који су одвајкада држали бројно благо по торовима, па недавно уприличили своју прву смотру.
– Засад „Петровоселски ован“ окупља нас четрдесетак, који држимо између пет и шест хиљада грла, а поуздано знамо да има бар још 2.000 чији власници нису чланови Удружења – објашњава председница удружења Моника Ферчик. – Није нам јасно зашто нису кад је циљ да превазиђемо евентуалне тешкоће и унапредимо производњу. Истина, за сада нико не музе овце, већ их гајимо ради меса. Продајемо јагањце и, сходно томе, определили смо се, углавном, за расу виртемберг. Муж и ја имамо 200 оваца, а ако нам се и деца, кад заврше средњу школу, прикључе, биће их још.
Некад је у атару било доста пашњака, међутим, временом су моћни трактори ПИК-а Бечеј узорали већину па сада многи овчари своја стада морају да напасају преко Тисе, на банатској страни.
– Ја сам најмлађи овчар селу и тек је шеста година како се бавим тим послом – вели Јожеф Балаша. – Имам стотинак грла, а пошто је доста оних с дупло и троструко више, док Јожеф Секереш има чак, 700 оваца, мени преостаје да још доста радим да бих их стигао. Мој прадеда је био овчар, после њега су у породици овце сматрали хобијем, држали за кућне потребе, док сам ја, да не изневерим претка, запатио солидно стадо. Како ће даље, видећу. Син није баш много заинтересован, ћерка јесте па ми се ваљда посрећи да и зет буде такав.
Сваки петровоселски овчар има чобана, а неки и обавезу да га месечно мењају два дана. Зими се овце враћају у село па им је потребан одговарајући простор. Највећи број овчара је уматичио грла и од државе добија субвенцију од 7.000 динара за свако.
Да овчарство постане берићетно, у Бачком Петровом Селу су приредили свој „Дан овчара“ и изложили на „првенцу“ шездесетак грла три расе. Поред виртемберга, у лепо уређеним дрвеним боксовима биле су и две колекције чоканске цигаје и једна суфолка. Очекивали су организатори смотре – која ће бити традиционална јер су јој патрони Покрајински секретаријат за пољопривреду и локална власт Бечеја – већи одзив, пре свега својих чланова, али и овчара из околине. Да размене искуства, можда се прода неки ован или овца, а на крају поједе укусан бирка паприкаш.
– Дошао сам да припомогнем колегама јер, као председник Удружења овчара у Ченеју, знам како је организовати такве манифестације – каже Светозар Цвета Мургашки. – А данас више не важи стара крилатица „Што више оваца, то више новаца!“ Рецимо, ја сам запатио цигају 1992. Одем у Нови Сад да продам јагањце, на пијаци прасићи марка килограм, а јагањци 1,2 марка. Сви обилазе и говоре да су лепи за ражањ, а нико не купује. Зато распродам све. Сасвим случајно опет уђем у посао 2002. Женио сам сина и купио пет оваца за свадбу. Испала једна вишак, нисмо је заклали и она донесе на свет једно женско јагње. Касније још два, а и оно прво се ојагњило. Тако сам поново кренуо, уматичио овце 2009. и доскоро имао 400 грла, али пошто још нисам добио субвенцију ни за шиљежад а камоли овце, морао сам да продам стотинак. Ова година је посебно тешка због суше и многи нису могли набавити храну. Пред Нову годину, кад је храна најскупља, мораће продавати уматичене овце испод цене.
Ипак, ресорни покрајински секретар мр Вук Радојевић је обавестио окупљене да је обезбеђена три пута већа свота за опремање сточарских фарми, и позвао дих а искористе ту могоћност за унапређење свога посла.
В. Јанков
