Пре четири године су увезли из Немачке 30 јуница расе шароле, старости 20 месеци, држали их четири месеца и вештачком оплодњом почели да проширују запат тако да сада на фарми већ имају око 100 грла.
- Говеда расе шароле су лепа, али су мало дивља. Нису толико питома, али лепо и једноставно се теле што нас је и определило да се бавимо њиховим узгојем. Воле да имају простора за испуст на отвореном, а све у свему, до сада нисмо имали проблема – каже Жужана Сабо Нађ.
У овом газдинству женска телад остављају за приплод за проширење фарме, а бикови се тове и продају кланичарима.
Значајно је бављење и ратарском производњом, на сопственим површинама и ораницама које узимају у аренду. Сеју соју, сунцокрет, уљану репицу, кукуруз, паштрнак, некада и индустријску паприку, од пре две године су одустали од шећерне репе, али у овом бечејском газдинству напомињу да то не значи да никада више неће узгајати слатки корен.
– У сетвеној структури заступљени су јечам, сирак, раж и усеви за силажу, односно све што је потребно за сточну храну говедарске фарме. Наше искуство је да ратарство и сточарство морају да иду заједно. Додуше, за четири године на фарми нисмо имали бог зна какву зараду, али је добро да смо увећали број говеда и надамо се да ће резултате донети у наредном периоду – оптимиста је Жужана, напомињући да оно што је зафалило на фарми додато је из ратарске производње, али и да стајњак са фарме допроноси бољој плодности земљишта, смањењу трошкова за вештачка ђубрива и бољим приносима.
Она додаје да су у пољопривреди услови стабилнији и да држава ефикаснијим мерама помаже газдинствима, опредељење за развој и опстанак у пољопривреди, било би веће. До сада још нису користили подстицајна средства из покрајинских и републичких извора, али су преко Фондације „Просперитати“ од новца који је обезбедила Влада Мађарске, успели да добију паре за куповину неких машина и изградњу једне штале, тако да располажу сопственом пољопривредном механизацијом и добрим условима за држање стоке.
– Сада имамо услове, па само остаје да се ради. Све што је до сада улагано има смисла и финансијских ефеката – сматра наша саговорница.
Жужани је пре 26 година умро супруг, син Золтан из тог брака је након студија остао у пољопривреди, док син Петер из другог брака је на студијама у Мађарској. Син Золтан Сабо је завршио студије агрономије на смеру заштите биља на Пољопривредном факултету у Геделеу, код Будимпеште, а мајка Жужана била је упорна у наговорима да се врати и посвете се унапређењу пољопривредног газдинства. – Некада ми је због тога жао, некада не. Надамо се бољим временима за пољопривреду, јер је будућност у производњи здраве хране. Када би откупне цене пољопривредних производа биле стабилније, све би било другачије, овако мало се вртимо у круг, па како се ко снађе – кеже Жужана. Золтан Сабо каже да је планирао да се врати чим дође до дипломе.
- Родио сам се у овом послу и ништа друго нећу радити него ћу наставити породичну традицију. Обично нас питају да ли видимо будућност у пољопривреди. А ми радимо и не знамо баш увек шта видимо, јер у пољопривреди има пуно посла. С обзиром на то да имамо фарму говеда, послови су неизбежни сваки дан од јутра до сутра, а увек се намећу рачунице да ли је оно чиме се бавимо исплативо или не, али волимо и радимо – истиче Золтан.
Золтан наглашава да не чекају, како то пољопривредници знају да говоре, да никада не ваљају цене.
– Сви кукамо, али проблем је ако се узме оловка и све стави на папир, или у рачунар, па подвуче црта, онда видимо да врло мало имамо зараде. Због тога много тога треба да радимо да бар негде нешто претекне за егзистенцију. Тешко је бити паметан па предвидети где ће бити зараде, јер свака година је другачија. Када нешто има добру цену онда нема рода, а последњих година дешава се да нема ни доброг рода, ни цене, па је тада најлошије. Једноставно, увек чекамо да буде боље – напомиње Сабо.
Према његовим речима да су цене пољопривредних производа адекватне уложеном новцу и раду, подстицаји не би били потребни пољопривредницима, али у условима када се цене формирају ван реалних тржишних кретања, онда је логично да сваком произвођачу нешто недостаје.
-Увек нешто морамо да уложимо и онда чекамо да се уложено врати, а на другој страни увек нам је празан yеп. Тешко је некада и рећи шта би нам од подстицаја требало. Јако је добро да имамо подстицаје, међутим, услови нису баш за свакога – утисак је Сабоа.
У овом пољопривредном газдинству не успевају да све послове обављају сами, него имају и четворо стално запослених, тако да егзистенцију обезбеђују за чланове породице и породице запослених.
– Пробамо и настојимо да сви будемо задовољни али у последњих неколико година тешко излазимо на крај. Економска ситуација је таква каква је, не баш најповољнија, али увек се надамо да ће бити боље. Ми пољопривредници увек кукамо и надамо се бољитку – закључује Золтан Сабо.
Милорад Митровић
