На тај начин ће се прецизирати и редифинисати одређене норме тог законског акта чија је примена у пракси доводила до одређених проблема и стварала такозване вакуум-ситуације.
Поменути закон ступио је на снагу јула 2015. године с циљем да се својинска трансформација на грађевинском земљишту оконча у складу с Уставом Србије, који од 2006. године право коришћења на грађевинском земљишту више не препознаје као уставну категорију. Институт конверзије уз накнаду уведен је у правни живот Србије кроз Закон о планирању и изградњи 2009. године.
Међутим, измене и допуне тог закона из 2014. године нису дале очекиване резултате јер су у пракси неке одредбе биле непримењиве, пре свега оне које се односе на обезбеђивање банкарске гаранције у поступку закупа земљишта, будући да се обезбеђење односило на све будуће недоспеле износе за свих 99 година, што је у пракси за потенцијалног закупца било немогуће да обезбеди. Самим тим, институт закупа остао је неискоришћен.
По подацима Министарства грађевинарства од 2015. године, када је Закон о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду почео да се примењује, до данас је у буџет Србије за ту намену уплаћено 359.266.776,08 динара. У корист јединица локалне самоуправе уплаћено је 95.618.482,55 динара, а у корист Фонда за реституцију још 351.040.731,24.
Уколико се постојећи законски акт промени, по оцени предлагача, доћи ће до повећања прихода уплатом накнада за конверзију земљишта. У исто време, грађани Србије због те измене неће имати никакве додатне трошкове, па ни лица која су субјекти конверзије грађевинског земљишта уз накнаду, будући да конверзија – као и до сада – није обавеза већ могућност.
Када измене и допуне буду усвојене, надлежни орган ће, по добијању захтева за конверзију, морати по службеној дужности да од Агенције за реституцију прибави потврду о томе да ли је парцела која је предмет конверзије у поступку реституције, као и да ли може бити предмет враћања у натуралном облику.
Уколико се утврди да парцела јесте у поступку реституције, има обавезу да без одлагања донесе решење о прекиду поступка док се не заврши враћање одузете имовине.
У прилог потреби промене постојећег закона наводи се и да је у пракси било доста случајева када за предметне парцеле Агенција за реституцију у конкретном случају утврди да није могућ натурални повраћај имовине, већ само обештећење. У тим случајевима поступак враћања одузете имовине биће правоснажно окончан тек по исплати утврђеног износа у поступку. Из таквог закључка произлази да би поступак конверзије био окончан тек по исплати утврђеног износа – а неизвесно је када ће то бити – што би довело до ситуације да се поступак претварања права коришћења у право својине на грађевинском земљишту продужи.
По измењеном закону, висину накнаде за конверзију утврђује орган локалне самоуправе надлежан за имовинскоправне односе у складу с актом о утврђивању просечне цене квадратног метра одговарајућих непокретности по зонама за утврђивање пореза на имовину.
Љ. Малешевић
