Наша земља има близу 2,8 милиона свиња, а годишње произведемо између 250.000 до 300.000 тона меса.
Живе свиње, извесно је, још неко време нећемо моћи да извозимо јер је код нас тек пре годину (15. децембра 2019) укинута обавезна вакцинација против класичне свињске куге.
Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду и члан Одбора Министарства пољопривреде за израду новог закона о сточарству др Иван Радовић каже за „Дневник” да се, када се говори о тој теми, прво намеће питање где ћемо свињетину моћи продавати па тек онда да ли домаће свињогојство испуњава услове да се свињско месо нађе на трпезама страних потрошача. Европско тржиште је, напомиње, загушено, руско све више постаје самодовољно јер се последњих година у Русији граде фарме свиња великог капацитета, а што се тиче кинеског тржишта, у Србији још нема кланице која је регистрована за извоз свињског меса у Кину.
Свињарство као индустријска грана може допринети развоју руралних делова земље, кроз производњу прасади на комерцијалним фармама и организовану производњу товљеника.
Та производња треба да се заснива на квалитету товљеника на линији клања, где ће контролу и мерење радити независна институција која ће мерити меснатост и на основу тога товљенике и плаћати, што је, такође, једна од мера да се свињарство шири и разбијају предрасуде да нисмо спремни за извоз.
Професор оцењује да је укидање обавезне вакцинације свиња против класичне свињске куге последњих деценија најбоља одлука што се тиче развоја свињарства.
Када се тржиште отвори за товљенике, онда се фармери стављају на бољу позицију јер могу директно преговарати са заинтересованим кланицама у иностранству, каже проф. др Радовић.
На почетку разговора наш саговорник истиче да у Србији постоје боље претпоставке за развој те гране јер имамо мање од 0,2 условна грла по хектару и тиме довољно простора да ту производњу ширимо, за разлику од многих европских земаља. Али и напомиње да профитабилно свињарство није податак из статистичког годишњака, већ да је свињарство индустрија која мора да испоштује све прописе струке да би било ефикасно и да у том погледу имамо резултате, па тако и добре изгледе да се после три деценије опет нађемо међу извозницима у ЕУ.
Свињарство треба пратити преко контролисане производње индустријског типа, која се данас у великој мери и спроводи, нарочито у Војводини. Од доношења Главног одгајивачког програма 2010. до данас, када је активан трећи Главни одгајивачки програм, евидентно је повећање квалитетних произвођача који спроводе све мере технологије које струка прописује и тиме добијају квалитетна приплодна грла. Главни одгајивачки програм је прописан Законом о сточарству, а држава је ставила акценат да се ова грана сточарства води кроз унапред дефинисане циљеве и прописане програме. Управо постојање Главног одгајивачког програма на националном нивоу је сачувало бројно стање најважније категорије, а то су крмаче чисте расе и ф-1 генерације, чиме је, за разлику од земаља у окружењу, национална производња сачувана и створене прилике да се свињарство развија, наглашава проф. др Радовић.
Да би се проблеми отклонили и обим извоза временом растао, мора постојати одгајивачко-селекцијски рад, да се производња води путем софтвера, стално проверава квалитет грла да би се временом на фарми смањио број лоших грла која скривено праве трошак. Много је сигурнија процена квалитета животиње него процена и тржишне цене товљеника. Плаћање меснатости товљеника на линији клања је једно од решења за превазилажење проблема осцилације цена товљеника, који може допринети томе да прави произвођачи, уместо смањења броја товљеника, увећавају број свиња на фармама и тако постану све већи извозници, закључио је проф. др Радовић.
Слабости које сада постоје у одгоју свиња, каже он, треба у првом реду отклањати производњом квалитетног меса, првенствено меснате свиње, па тек онда обратити пажњу на квантитет.
Ако бисмо гледали колико имамо хране, конкретно – житарица, само Војводина би могла нахранити 14 милиона товљеника. За тако нешто, осим одгајивачког програма, треба да постоје и удружења која имају јасан циљ, добијање квалитетног, а то значи и јефтиног товљеника, и производњу крмача, уз јасне и дефинисане одгајивачке методе.
Сада, подсећа проф. др Радовић, држава субвеционише приплодне крмаче и товљенике, али је тренутна цена веома ниска и многи полако излазе из приче. Нарочито брзо производњу напуштају, каже, товљачи. За разлику од њих, истиче наш саговорник, одгајивачи који имају приплодни материјал не могу лако изаћи и једина алтернативе када се уђе у ту производњу је производити само квалитет.
З. Делић
