Професор др Жарко Илин са Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче да се индустријска паприка производи на 2.400 до 2.600 хектара, зависно од године до године, а од укупне производње у Србији половина је сконцентрисана на северу Војводине. Управо из тих разлога је професор Илин о значају и технологији производње зачинске паприке говорио на скупу који је у Мартоношу организовао Задружни савез Војводине.
„Зачинске паприке имамо не само за домаће тржиште, за зачин наше месне индустрије и потребе грађана Србије за запршку и кулинарске специјалитете, него је један од најзначајнијих извозних брендова због високог садржаја бојених материја. Садржај боје у зачинској паприци произведеној на нашем подручју се креће од 180 до 250 АСТ-а што гарантује екстра квалитет свим извозницима, али и купцима у иностранству јер је користе за поправљање њихове паприка неупоредиво лошијег квалитета“, наглашава професор Илин.
Од укупно произведене и прерађене количине зачинске паприка у Србији 60 до 70 посто се извози, тако да према речима Илина, наши прерађивачи остварују значајан профит по јединици површине.
„Он је неупоредиво већи од профита који се остварује у класичној производњи свежег плода, али ако се узме у обзир прерада новостворена вредност по јединици се вишеструко увећава и креће се изнад 15.000 евра по хектару“, указује Илин.
Он констатује да имамо сјајан сортимент индустријске паприка, тако да нам не треба туђе, јер су ту све домаће сорте хоргошке паприке, али и новопризната сорта “катарина” која даје изузетне резултате и толерантна је на бактериозе.
„Климатске промене су вероватно на сцени, јер сведоци смо каква је била прошла година, такође 2015. и 2012. У оваквим екстремним условима као што владају у неком референтном периоду, немогуће је производњу зачинске паприке организовати без додатног наводњавања. То јесте скупа мера, али је најделотворнија, пошто повећава принос три до четири пута по јединици површине. У екстремно најсушнијој години принос не може бити испод 15 тона по хектару, а без наводњавања приноси су око три тоне, што не може да покрије трошкове уложене у једној сезони“, објашњава професор Илин.
Хоргош, Мартонош и Нови Кнежевац су центри паприкарства на северу Војводине. Земљорадничка задруга “Паприка” у Мартоношу на сопственим површинама узгаја индустријску паприку на 25 до 50 хектара, у неким изузетним годинама и на 80 хектара, што према речима директора Тоше Матића зависи од плодореда и могућности које диктирају земљишни услови.
„Производњу паприке радимо у интензивним условима, технологија производње је максимална у погледу основне обраде земљишта, ђубрења, наводњавања и заштите биља у сваком погледу. Приноси се крећу око 15 тона по хектару, што је прихватљиво. Код паприке имамо висока улагања око 1.500 евра по хектару за заснивање производње, чему треба додати трошкове бербе и транспорта. Због тога сваке године осигуравамо ову производњу јер је заиста велики ризик, да би га преузели сами на себе“, каже Матић.
У Мартоношу иначе постоји шест фабрика за прераду зачинске паприке, што су укупно највећи капацитети за прераду зачинске паприке у Србији, међутим све је мање пољопривредника који су вољни да улажу у производњу паприке. Матић напомиње да располажу комбајнима за бербу паприке, којима се за сада углавном ради друга берба, док се прва берба црвених плодова обавља ручно.
Индивидуална газдинства која немају услове за наводњавање или из дургих разлога дужу руке од производње, што је учинио и Милорад Чукуров из Новог Кнежевца, иако је узгајање зачинске паприке до пре коју годину била породична традиција пола века.
„Производњу паприке сам наследио од оца, сејао сам је на осам до десет хектара. Пре три године је новокнежевачка “Алева” одлучила да од њих морамо узимати семе, “хоргошку шестицу” и још неке родне сорте које им одговарају, међутим за нас произвођаче није одговарало зато што је лично немам систем за наводњавање. И када нађеш бераче, јако мало могу да наберу за осам сати рада, свега 70 до 80 килограма, наднице су поскупеле, тако да сам две године пробао, али када сам увидео да идемо у минус престао сам да сејем паприку. У сувом ратарењу било је година са повољним агроеколошким условима када сам постизао и до осам тона по јутру, па је свака берачица на дан могла да убере око 300 килограма, тада је било и рачунице, али таквих година је било све ређе. Ми смо те приносе постизали са својом сортом, одабирали најкрупније и најмеснатије плодове и тако селектирали сопствено семе које смо десетак година одржавали, и могло је да се заради“, испричао је Милорад Чукуров.
Зоран Јањатов из Новог Кнежевца је десет хектара уговорио и за предстојећу сетву са “Алевом”, што је уобичајена површина на којој узгаја паприку. Искуства са паприком су му, како вели “солидна”, ништа ни претерано добро, ни страшно лоше, јер производи уз наводњавање и постиже у просеку принос преко 15 тона по хектару.
„Паприка захтева доста труда, наводњавања и доста вредних руку од сетве у марту, па до завршетка бербе, до првог мраза у новембру“, напомиње Јањатов: „Трошкови производње су увећани, али сасвим је сигурно, да без наводњавања нема ни добити. Колико сам калкулисао отприлике за један милиметар падавина по хектару треба око до два и по евра, што значи за десет литара вештачке кише по хектару трошак је око 25 евра за једно заливање. Број заливања зависи од распореда падавина. Паприци треба око 600 литара по квадратном метру у току вегетације, па све зависи од тога колико падне кише и колико треба додати. Код уговарања “Алева” је кориговала цену навише, у односу на прошлу сезону, па износи 41 динар за килограм, плус ПДВ. “Алева” је до сада увек била коректна, како се договоримо тако плаћају, а и најближа је.“
Са некадашњих петнаестак јутара газдинство Радована Чукурова површине под паприком је смањило на седам јутара, делимично због тога што су услови производње због суше све тежи.
„Производимо паприка са заливањем већ четврт века, а и поред заливања све слабије пролазимо. Откупна цена сирове паприке у време бербе није се дуго мењала, чак је једне године била и смањена. Ове године је обећана цена повећана за десет посто, али колико видим површине под паприком се не повећавају, зато што репроматеријал поскупљује, скупље су и наднице за бераче. У Новом Кнежевцу надничаре све теже успевамо да нађемо, па их довозимо из Банатског Аранђелова, Остојићева Мокрина, па и удаљенијих места. Ако још буде усвојен закон да се плате неке такес и доприноси за сезонску радну снагу у пољопривреди, то ће нам отежати, па ће се производња даље смањивати“, сматра Радован Чукуров.
Текст и фото: Милорад Митровић
