Иако домаћи крафтери за сада имају веома танко парче колача – јер оно што се у занатским пиварама произведе захвата око 2,5 одсто тржишта Србије – то је далеко више него пре само две године. У свету је ситуација много боља па, рецимо, у Сједињеним Америчким Државама та врста производње пива заузима око 15 одсто тржишта.
Дакле, малих пивара у Србији је све више, што се јасно види из података из 2015. године и сада – количина занатског пива повећана је чак четири пута, а удео на тржишту с око један проценат на више од 2,5 одсто. Месечно мали пивари произведу и 100.000 хектолитра тог пића, а осим у Србији, пију га и љубитељи у другим земљама – Русији, САД, Данској, Шведској, Великој Британији, Румунији, Словачкој, Италији, наравно у свим земаљама региону, али и у Белгији, у којој су традиција у производњи пива, разноликости врста и укуса тог пића, а онда свакако и квалитет, веома добро познати. Да је крафт пиво произведено у Србији изузетног квалитета, потврђује и то што их је неколико на листи најбољих 50 пива на свету, а није занемрљив ни проценат извоза јер домаће крафт пиваре извозе око 40 одсто производње.
Препознатљива и другачија
Љубитеље пива крафт пиву привлачи пре свега разлика у односу на индустријска пива. Она из занатских пивара одликује велика разноликост – па се исте врсте пива различитих произвођача значајно разликују. Занатска пива су светла, тамна и црвена, различитих укуса – од мандарина, ваниле, карамеле, цитруса, чоколаде, манга, краставца, класична и она која то нису, ароматична, цветна, лагана, јака, тешка, горка, слатка… Препознатљиви, а ипак другачији један од другог – могло би се рећи да то карактерише крафтере јер пива која они производе, ма како да су слична, разликује нијанса – неки специфичан, посебан тајни додатак о којем се не говори, по којем се памти и поново тражи.
Однедавно је на тржишту Србије још једна крафт пивара, а свој интерес да буду део тог посла показали су бизнисмен Јовица Божић и принц Ђорђе Карађорђевић, син Томислава Карђорђевића, а прикључио им се и председник Одбојкашког савеза Србије Зоран Гајић. Из пиваре „Принц” на тржиште се пласира пиво нешто другачије од оног на које су наше пивопије навикле. По речима директор пиваре Срђана Станковића, производња је у Омољици, капацитет је око осам тона, или 80 хектолитара месечно, а очекују брзо проширење капацитета.
„Производимо традиционална пива у складу с технологијом енглеске крафт производње, а овде се махом производе амерички стилови пива“, каже Станковић.
Осим нових пивара, на тржишту има и оних које постоје дуже од две деценије, као што је „Кругер и Брент” у Ритишеву, у којој се пиво производи од 1991. године и која је била прва приватна пивара на простору некадашње Југославије. За своје место борила се, и изборила, квалитетом и великим радом, а за унапређење технологије та пивара је у Брислеу 2000. године добила награду Еурека 2000.
Дакле, на тржишту занатског пива у Србији веома је живо, нека мала пивара се отвори, али нека се затвори. Производња занатског пива, кажу стручњаци, не обезбеђује брзу зараду јер је потребно много рада и знања, али и времена да би се опстало на тржишту, на којем је конкуренција све већа, а квалитет све виши. Свима је циљ да произведу пиво које ће богатством укуса привући љубитеље тог пића, поштујући истовремено све неопходне услове да би били на тржишту. Наиме, у занатским пиварама мора радити технолог прозводње пива, а пиво које је на тржишту мора пре тога проћи контролу и задовољити све парметре квалитета.
Д. Млађеновић
