Познати новосадски психолог Александар Шибул каже за „Дневник“ да су трауме настале од силовања и сексуалног злостављања најстрашније. То су последице које се урезују дубоку у личност жртве и веома је тешко живети и носити се са тим.
Те жене имају доживљај трауме и касно почињу да причају о ономе што им се десило. Оне имају осећај кривице и стида који их прати током читавог живота и која им одређује живот. Ретко ко ће ко је малолетан рећи и признати да је силован, појашњава Шибул и додаје да није ретко да моћници злоупотребе свој положај како би завели своје подређене без обзира на узраст.
Велика је разлика између функционалних и емоционално-сексуалних додира и понашања, а свака жртва, која је преживела неку сексуалну трауму, треба да прође кроз разговор и рад са стручњаком.
Намеће се питање, како дете, на време, да препозна сексуалног злостављача међу ауторитетима?
Шибул истиче да родитељи деци треба да прикажу свет у свим бојама, да у свету има и доброг, а у исто време и веома лоших ситуација, тако да треба децу учити како да се одбране од вербалних и физичких насртаја.
Педофилија спада у групу поремећаја полне склоности која је неуобичајена или екстремна. Сама педофилија представља поремећај када је полна склоност усмерена према деци или када особа има сексуалне нагоне према деци. Реч је о поремећају нагона због којег се приближавају деци, често бирају занимања која им дозвољавају приступ детету, могу бити чак и чланови породице, пријатељи... То су особе које имају одличне вештине у комуникацији с децом.
Према речима стручњака, педофили не могу да се контролишу јер имају слабу контролу над својим либидом, који је усмерен ка деци као објекту сексуалности. Реч је о људима који имају комплексе ниже вредности, а могу се препознати по томе што се крећу по местима где се окупљају деца. Они као предатори интензивно прате и гледају децу по парковима, у близини школа, вртића, дечјих играоница, игралишта...
Лек за педофилију не постоји, постоји неколико покушаја лечења, од измене у понашању кроз психотерапије, преко неких фармакотерапијских интервенција, које подразумевају измену хормонског баланса и сексуалних хормона. Међутим, једини известан исход давала је, као екстремна опција, кастрација, хемијска или физичка. Ипак, кастрација не лечи болест, већ спречава силоватеља да почини дело.
Према речима новосадског психолога Александра Шибула, најважнија је превентива и велика је одговорност на родитељима који креирају стварност и околности у којој деца расту и развијају се.
Уколико деца расту уз родитеље који детету пружају могуће сценарије у сусрету са сексуалним злостављачима деца ће имати изграђен тај садржај, и ако се догоди да неко злоупотреби положај и покуша да науди детету, дете ће то препознати на време, појашњава за „Дневник“ психолог Александар Шибул и апелује на родитеље да децу обуче да кажу не уколико неко покуша да им наметне мишљење и пређе преко граница телесног и психичког интегритета.
Истраживања показују да су педофили углавном повучени, несигурни људи, незреле сексуалности, који се с одраслом особом осећају неугодно, тако да своју зону сигурности налазе у односу с децом и ка њима усмеравају своју сексуалност.
Иначе, за кривично дело силовања и сексуалног узнемиравања жртве док је била малолетна, Кривичним закоником запрећена је казна од пет до 15 година затвора. Закон прави разилку између малолетне особе и детета, којим се сматра особа до 14 година.
Д. Николић
