Реч је о мушкарцу који је својевремено усвојен и који се обратио за помоћ Владиној комисији и Удружењу да му помогнемо да сазна ко су му биолошки родитељи.
Наиме, дошло се до податка да жена која се води као његова мајка у документацији, од порођајног протокола, преко првог уписа матичне службе до усвојења, не постоји. То је потврђено у две матичне службе јер такве жене, ни под девојачким, ни под удатим презименом, нема.
Такође је утврђено да је и отац непостојећи јер постоје две пријаве рођења. У првој се наводи и име оца, а у другој га нема.
Нема ни брачног стања жене која се наводи као мајка, а онда се непостојећа мајка у посебном документу одриче детета и даје га на усвајање.
Неко је морао да одређену бебу прогласи мртвом, да то саопшти родитељима, а да онда као мајку у званичним документима наведе непостојећу жену, потом направи документ у којем се мајка одирче бебе и да је даје на усвајање, што указује на то да је неко злоупотребио положај.
На то да је реч о превари, наводи и то што је утврђено да је чак 29 досијеа о усвајању беба од 1976. до 1981. године у Центру за социјални рад у Алексинцу нестало.
То су први конкретни подаци до којих су дошле Владина комисија за истраживање случајева несталих беба и Удружење за истину и правду о бебама, а на основу чега тврде да је посреди велика превара и организована крађа беба.
Иначе, Комисија Владе Србије за испитивање рада државних органа у свим случајевима несталих беба у нашој земљи почела је рад 11. јуна прошле године, а чине је представници државних институција и родитеља који сумњају да су им деца нестала из породилишта. Задатак је да испита одговорност оних који су годинама спречавали истраге.
Надлежним органима пријављено је више од 3.000 случајева несталих беба, а највећи број односи се на период од седамдесетих година прошлог века до краја деведесетих.
После пресуде Европског суда за људска права 2013. године у корист Зорице Јовановић којој је 1983. године, три дана након порођаја, речено да је беба преминула, нашој земљи је наложено да у року од годину омогући механизам који ће пружити истину свим родитељима који су у истој или сличној ситуацији.
С обзиром на то да Србија за пет година, колико је од тада прошло, није успоставила тај механизам, Комитет министара Савета Европе поново је позвао власти у нашој земљи да то учине. Формирањем поменуте комисије испуњава се део пресуде из Стразбура.
Међутим, представници Комитета министара Савета Европе стално скрећу пажњу на значај проблема и потребу да се случај несталих беба коначно реши не би ли на превару века коначно била стављена тачка и пронађени крвци.
Средином фебруара директор Директората Савета Европе за људска права Кристоф Поирел је апеловао да се што пре предузму кораци ка усвајању закона који заправо представља разраду онога што подразумева спровођење пресуде Европског суда за људска права, да би породице сазнале судбину својих несталих беба.
Мада је било најава да ће закон бити усвојен током овог пролећног заседања Скупштине Србије, то се још није догодило, а сам Предлог закона о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за које се сумња да су нестала из породилишта, у скупштинској процедури је још од 20. марта прошле године.
Због тога што случај несталих беба већ деценијама не добија епилог, пре нешто више од месеца, мајке – чланице Удружења родитеља несталих беба одржале су протест испред Скупштине. На тај начин држави су, како кажу, послале поруку да се поводом решавања њихових проблема и даље ништа не дешава. Оне су подсетиле и на то да су и даље без одговора на питање шта се догодило с њиховим децом.
По подацима Удружења родитеља несталих беба, у Србији је у последњих 40 година у породилиштима лажно проглашено мртвим између 6.000 и 10.000 новорођенчади. Родитељи тврде да имају доказе о томе да су њихова деца проглашавана мртвима још у породилишту, а затим препродавана на црном тржишту. Због тога су родитељи, њих око 2.000, почели да се удружују. Као доказе су достављали документацију или чињеницу да нису добили папире, а поготово умрлице за своју децу.
Кикиндска породица добила одштету
Богдан Јањић (60), пензионер из Кикинде, почетком прошле године
одлуком Основног суда у Кикинди, а по препоруци Европског суда за људска права у Стразбуру, први у Србији добио је одштету од 10.000 евра због сумње да му је тек рођено дете нестало из породилишта.
Тог 3. јуна 1983. године Богдан и његова супруга Милена били су најсрећнији родитељи. Њихов жељно ишчекивани првенац Дејан на свет је дошао у породилишту у Кикинди. Међутим, беба је, под изговором да има здравствених проблема, пребачена у Београд, где је, наводно, преминула.
Добио је потом још двоје деце, Немању и Тијану, али ниједног тренутка није могао да се помири са чињеницом да им је најстарије дете само тако истргнуто из наручја. Због тога је пре три године у Основном суду у Кикинди покренуо судски спор у којем је тужио државу за претрпљени душевни бол и патњу. После низа потресних рочишта, судија Радојка Радовановић је 6. фебруара прошле године донела пресуду у његову корист.
Такође су наводили да им нису дозвољавали да виде децу, да их идентификују или преузму тело да би га сахранили, као и да у погребним предузећима нема евиденције о томе да су њихове бебе сахрањене на гробљима или кремиране, док за осталу новорођенчад постоји запис. Међу доказима су и непотпуна медицинска документација у болницама и матичним службама о њиховој деци.
Д. Николић
