Караџића је у марту 2016. године судско веће Хашког трибунала осудило на 40 година затвора због геноцида у Сребреници и злочина против човечности у Босни и Херцеговини 1992-1995. године.
Жалбено веће Механизма сада може ту пресуду да потврди или да је преиначи, било у погледу утврђених чињеница, било у погледу врсте и висине казне. Такође може да је укине и наложи да му се суђење понови.
Првостепеном пресудом, Караџић је ослобођен по једној тачки оптужнице - за геноцид над несрпским становништвом у седам општина у БиХ, али осуђен је за осталих 10 тачака, међу којима је и за геноцид у Сребреници.
Судско веће није утврдило да на територијама општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ није почињен геноцид, али јесте утврдило да су ратни злочини почињени у тим општинама, у периоду од 1992. до 1995. били координирани из врха Републике Српске.
Такође, према првостепеној пресуди, Караџић сноси индивидуалну кривичну одговорност за прогон, истребљење, убиство, депортацију и присилно премештање становништва у поменутим општинама.
Судско веће је такође утврдило да Караџић сноси индивидуалну кривичну одговорност за убиство, противправни напад на цивилно становништво и ширење терора током опсаде Сарајева у периоду од маја 1992. до октобра 1995. године, као и за узимање талаца као кршење закона и обичаја ратовања.
Караџић је након вишегодишњег скривања, ухапшен у Београду 21. јула, а девет дана касније изручен је Хагу и смештен у притворску јединицу Трибунала у Шевенингену из које никада није пуштен на привремену слободу.
Док је за њим била на снази потерница Хашког трибунала, он се у Србији крио под идентитетом доктора алтернативне медицине Драгана Дабића.
Суђење му је почело у октобру 2009. године, а окончано је првостепеном пресудом у марту 2016.
На ту одлуку жалио је и Караџић са својим правним тимом, као и тужилаштво Хашког тринала.
Караџић се пред судом формално бранио сам уз помоћ стручњака из свог правног тима.
