Комисија: Тужилац није оптужио владу у случају убиства Ћурувије

БЕОГРАД: Комисија за истраживање убистава новинара огласила се саопштењем поводом завршне речи тужиоца у случају Славко Ћурувија, поводом тога што су неки београдски медији пренели да је тужилац Миленко Мандић на суђењу оптуженима за убиство Славка Ћурувије изнео тврдњу да је „цела влада била порота“ када је државни врх 1999. године донео одлуку да се убије издавач Европљанина. 
Slavko Curuvija EPA SASA STANKOVIC
Фото: EPA SASA STANKOVIC

Председник Србије Александар Вучић јуче је изјавио да то нису биле тужиочеве речи, већ цитат из једног од текстова покојног Александра Тијанића. 

Комисија за истраживање убистава новинара у потпуности је реконструисала тај део завршне речи коју је тужилац Мандић почео да износи 25. децембра прошле године, и са којом ће наставити на новом рочишту заказаном за крај јануара. 

Из изворног текста тужиочеве завршне речи, јавност може и сама да се увери да тужилац није оптужио Владу Србије за убиство издавача Европљанина и Дневног телеграфа. 

Комисија позива српске медије да пренесу шта је тужилац тачно рекао 25. децембра, као и да подробно и прецизно извештавају са тек најављених рочишта овог вишегодишњег судског процеса чије се окончање очекује у првом тромесечју ове године. 

Следи цитат поменутог дела завршне речи тужиоца: 

„Слику друштва, његове власти и медија, и другачијег мишљења – друштва у ком је живео и радио Славко Ћурувија више него очигледно описује Александар Тијанић, из чијег исказа произлази да је Славко Ћурувија живео за новине, да је био чврстог карактера, како каже „типичан Личанин“, те да је истог молио да оде из Београда и да се не враћа до даљњег. Обилазили су Србију и држали трибине, и у то доба, Славко му је предлагао да оснују и странку, јер би у комбинацији политичке странке и новина, борба, односно, како каже „рвање са режимом било знатно лакше“.

По оцени сведока, да су преостали српски новинари у то време били солидарнији са Ћурувијом и забраном његових новина, Ћурувија не би био убијен, јер се не би усудили, али су проценили они који су решили да га убију да је остављен на празном простору и изолован. Замолио је Славка да текст „Писмо председнику“ потпишу заједно, што је по мишљењу многих била Библија српске опозиције Милошевићу. Када је разговарао са Ћурувијом о томе да Ћурувија треба да се повуче из земље, Ћурувија му је говорио да греши, те да што више буду нападали Милошевића, што буду жешћи и отворенији, неће моћи ништа да им се деси, јер ће сви знати ко је одговоран, а типовали су да ће прво бити убијен Тијанић, па тек онда Ћурувија. Тијанић је био убеђен, и нажалост, био је у праву, говорећи Ћурувији да немају „посла са нормалним режимом“, и да је режиму стало да се зна да сви који су против режима знају да ће им се догодити нешто и да је режим узрок томе, јер се само на тај начин ради на преваспитавању и страху људи, те да је режиму било битно да се јавно зна ко је донео пресуду и да се зна ко је то урадио. Један од разлога за такво мишљење било је упозорење једног од челника СПС-а Ћурувији да ће Тијанић бити убијен ако не престане да пише. Да су нережимски новинари претварани у мете за одстрел од стране режима, Тијанић указује на свом примеру да је Војислав Шешељ преко телевизије изјавио да је Тијанић следећи мртвац, јер наводно Американци убијају своје агенте кад одслуже свој задатак, а изашао је и текст на интернету под насловом „10 крвавих година“, који личи на Тијанићеве текстове, а у том тексту, његов аутор, заправо етикетирани Тијанић, наводно поручује да се стреља и обеси цела фамилија Милошевић.

Након тог текста, који је по Тијанићевим сазнањима радила аналитичка служба ДБ-а, било му је потпуно јасно да исти заправо представља смртну пресуду и да следи његова егзекуција, а његово убиство би било приказано да је учествовао у убиству Павла Булатовића. Све светске агенције су објавиле његов деманти да је аутор предметног текста. Ћурувију су етикетирали и да је пословао са црногорском мафијом, да им је, наводно, остао дужан и да су га због тога убили, када је убијен Гавриловић, писало се да је био припадник Вождовачког клана, када је нестао Стамболић, причало се да је побегао са љубавницом, али човек треба да зна суштину режима Слободана Милошевића да би знао зашто су се неке ствари дешавале. Тијанић децидно одбацује тврдње које су протуране јавном мњењу у то доба, да је Ћурувија тражио бомбардовање Србије, наводећи и да није тачно да је Ћурувија био у пријатељским односима са Мирјаном Марковић, јер је она хтела да имају неки коректан однос са Ћурувијом, бојећи се његове медијске моћи и евентуално његовог писања о деци брачног пара Милошевић, њиховим пословима и слично, Ћурувија је направио озбиљну и жестоку анализу власти Милошевића и рекао је Мирјани Марковић да ако Милошевић не промени политику, изазваће гнев народа и да ће их народ обесити на Теразијама, али то није била претња, већ анализа њихове власти. 2000. године, позвао га је грчки амбасадор на ручак уз молбу да понесе пасош, говорећи му да одмах оде ван граница, што је учинио, исте вечери је напустио земљу, а вратио се након пада режима Слободана Милошевића.

Тијанић тврди да је Славка Ћурувију могла да убије само држава, јер је држава у то доба имала монопол над физичком ликвидацијом, да је пресуда донета на највишем месту, да је била колективно дело, да састав пороте одговара саставу тадашње Владе, да је државни механизам за одстрел организовао и извео то убиство. Ћурувија није имао непријатеље, осим државе, и постао је преопасан за режим, и капацитет његовог опозиционог деловања је био велики, а Милошевић је успео да завади опозицију, смири новинаре и све је држао под контролом, изузев малих тачака отпора, где је Славко Ћурувија био најистакнутија тачка. Веома су важне наредбе о објави текстова против Ћурувије, које су долазиле заправо из службе ДБ, јер кад се крене тим путем, од новина и медија, ка налогодавцима текстова и објава, тај пут води ка врху политичке власти, и тај пут показује план оних који су убили Ћурувију. Жеља и потреба режима Слободана Милошевића да има апсолутну контролу медија у РС, више него очигледно произлази из предметних белешки Службе државне безбедности, јер одмах по оснивању независних новина, Славко Ћурувија, далеке 1994. године, бива предмет интересовања СДБ, која према њему примењује и мере ТКТР (тајна контрола телефонских разговора)”.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести