Кривични процес оптуженима, такозваној Макиној групи, није донео решење. Четворица оптужених, од којих су тројица били ухапшени у октобру 2002: Никола Маљковић, Драган Илић Лимар и Владимир Јакшић, звани Карлос, те Жељко Максимовић Мака, који никад није пронађен, неправоснажно су ослобођени оптужби још пре деценије и по, али ни дванаест година од укидања те пресуде суђење им није поновљено. Суд је, наиме, нашао да није целисходно понављати суђење у одсуству чак тројице оптужених, с обзиром на то да се Маљковићу и Јакшићу, након што су пуштени из притвора, изгубио сваки траг па је правосуђу остао доступан једино оптужени Драган Илић Лимар.
Начелник београдског МУП-а од 2001. до 2002. године, а потом помоћник начелника Ресора јавне безбедности МУП-а, полицијски генерал Бошко Буха убијен је у Београду 10. јуна 2002. године, око 2.40 часа после поноћи, хицима из аутоматског оружја на паркингу испред хотела „Југославија” док је откључавао врата свог yипа.
После вишемесечне опсежне истраге, полиција је посумњала на такозвану Макину групу, а као вођа групе означен је Жељко Максимовић Мака, као извршилац убиства Никола Маљковић, док су као припадници групе сумњичени Владимир Јакшић, као особа за праћење, а због оружја Драган Илић Лимар.
Током истраге у периоду јун–октобар 2002. године, како је тада саопштено, информативни разговори обављени су с више десетина људи, а у октобру је у београдску полицијску станицу на разговор био приведен и чувени сликар Драган Малешевић Тапи, који је тада тамо и преминуо услед болести срца, под околностима о којима јавност никад није обавештена.
Крајем октобра 2002. године похапшени су осумњичени Никола Маљковић, Драган Илић Лимар и Владимир Јакшић Карлос. Осумњичени Илић и Маљковић су касније испричали да су у њиховом хапшењу учествовали и припадници „земунског клана” и да су том приликом тешко претучени и мучени ради изнуђивана признања. Одбрана је негирала било какву повезност оптужених с убиством Бошка Бухе. Оптужени Драган Илић Лимар је на суђењу пред Специјалним судом тврдио да су му приликом тортуре групе људи, поломљени лобања, вилица, нос, да су му ломили прсте чекићем и закуцавали ексере у шаке.
Адвокат Боривоје Боровић, који је бранио Маљковића, својевремено је изјавио за медије да су Маљковићу, пре него што је предат полицији, биле сломљене обе руке, лопатице и неколико ребара. О пребијању Маљковића и Илића на суђењу су сведочили поједини „земунци”, али и бивши припадник ЈСО-а Милорад Улемек Легија.
Оптужба против Николе Маљковића позивала се на посредне сумње – исказ Слободана Ресимића, званог Слоба Талијан, који је тај сведок дао истражитељима, а касније повукао,тврдећи да га је дао „под присилом”.
По наводима оптужбе, Ресимић је испричао да му је, након што се догодило Бухино убиство, Маљковић рекао „сашио сам га”, па је из тога закључио да га је он убио.
Оптужница тадашњег Окружног тужилаштва у Београду сумњичила је окривљене и да су планирали атентате на тадашње државне функционере Зорана Ђинђића и Чедомира Јовановића, некадашњег шефа ДБ-а Јовицу Станишића и лидера радикала Војислава Шешеља.
Специјални суд у Београду окончао је суђење 18. новембра 2004. ослобађајућом пресудом, коју је судско веће образложило ставом да нема доказа да су оптужени починили кривична дела за која се терете – убиство генерала Бухе – и да су планирали убиства још неколико особа.
Истом пресудом, по оптужбама за нелегално поседовање оружја, Маљковић је био осуђен на три и по године затвора, Илић на четири, а Јакшић на годину.
Врховни суд Србије је одлуком од 28. октобра 2005. године укинуо првостепену пресуду по жалби Тужилаштва, и наложио понављање суђења.
Ј. Јаковљевић
