Наиме, ко први пут учини кривично дело, биће кажњен по закону, а ако има битних олакшавајућих околности, суд ће му неретко ублажити казну испод прописаног минимума. Ипак, за оне који други пут на овај начин прекрши закон, за њега више нема никаквог ублажавања. Суд ће бити обавезан да га казни не мање од доње границе прописане казне. Али, ко и трећи пут почини кривично дело, по поменутом правилу, изриче му се најмање пола од прописане казне. То би могло у пракси да буде и што даље од минимума, а ближе максимуму.
Институт „Три ударца”, као сегмент кривичног права, води порекло из правила у америчком фудбалу („гридирону“). Удаљење играча из игре поистовећује се са уклањањем са улице учинилаца који два и више пута понове кривично дело.
Закон „Три ударца“ усвојен је у Калифорнији у марту 1994. године и предвиђа пооштравање распона казне за 50 одсто за поновљено кривично дело (други ударац), док за треће дело подразумева изрицање казне затвора у трајању од 25 година или доживотну казну затвора (трећи ударац).
У Србији је ово правило мало измењено, односно важи за кривична дела пођеднако, а не само за најтеже злочине, па суд само треба да прати доњу границу прописане казне и половину распона казне за неко конкретно кривично дело.
Међутим, по неким упућеним кривичарима, постоји опасност да „три ударца” код нас нанесу још један ударац на претрпане затворе, који су већ пуни повратника. Истина, ова популација би сада остајали све дуже иза зидина, са сваким поновљеним злоделом. Ради се о кривичноправном реаговању на повратнике, који није резултат неефикасности кривичног правосуђа, него недовољног утицаја претходно издржане казне, када је очигледно да се том казном није ништа постигло, јер се претходно кажњавани учинилац други или трећи пут одлучује за чињење кривичног дела.
Иначе, институт „Три ударца” примењује се и на Новом Зеланду, Мађарској и Немачкој али само за поједина кривична дела. На новом Зеланду постоји десет година за око 40 преступа, а након опомена за први прекршај. За треће дело готово по правилу се изриче максимална казна. Циљ је да делује превентивно на конкретног преступника, да га застраши пооштреном казном, али да укаже и на извесност кажњавања.
Тужилац је и до сада могао, већ у оптужном акту, да предложи строже кажњавање због тога што је учинилац дело извршио у поврату. Међутим, усвојене измене Кривичног законика сада обавезују суд да строже кажњава за поврат који неће бити само отежавајућа околност, већ ће директно утицати да казна за повратника у старту буде тежа него за оног који је учинио кривично дело први пут.
Кривичари сматрају да се увођењем „три ударца” остварује циљ сразмерности и праведности. Казнена политика, према њиховом мишљењу, не треба да буде ни блага ни строга него одговарајућа. Наведено правило односи се само на кривична дела учињена са умишљајем, уз услов да између новог дела и осуде за претходно дело није прошло више од пет година.
М. Вујачић
