Испод белог “бе-ем-веа Х5” била је постављена експлозивна направа која је активирана на даљину, а након тога Богдановићу је ампутирана лева потколеница.
По досадашњим сазнањима, експлозивнанаправа била је постављена испод возачевог седишта, а детонација је уследила у тренутку када се Богдановић испаркирао, мотор је био укључен. Не искључује се могућност да је експлозивна направа била постављена и неколико дана пре експлозије и да се само чекало погодан моменат да се она активира.
Постављање и активирање експлозивне направе испод аутомобила није новост у обрачуну људи из криминогених кругова, али је у Новом Саду до сада то било реткост.
Ово је, иначе, други покушај ликвидације на новосадским улицама на овакав начин. Први је био 1. октобра 2014. када је у снажној експлозији, која се догодила нешто после осам часова у Далматинској улици у Новом Саду, повређен Р. Р. (44), власник предузећа које се бави услужним пословима у грађевинарству.
Експлозивна направа је била постављена у возило “сеат ибица”, паркирано испред зграде у којем је смештена фирма Р. Р., а активирана је у моменту када је он откључавао улазна врата локала, свега пар метара од “сеата”.
У досадашњим обрачунима у Новом Саду подметане су бомбе и пожари под аутомобиле, али ликвидација (или покушај) уз помоћ ауто-бомбе до тада није било.
Бомба испод седишта возача и релативно контролисана експлозија, која не убија пролазнике већ само мету, постала је популаран вид ликвидације у мафијашким круговима. Извршиоци на тај начин избегавају да “прљају руке”, јер жртву ликвидирају с безбедне удаљености.
Већина подметања експлозија под аутомобиле у Србији, познато је, дело је минера који су свој „занат” изучили у ратовима у бившој Југославији. Сваки војник који је током обуке имао прилике да види комплетирање спорогорећег штапина, врло лако може да од тог упаљача и парчета експлозива сачини направу која може да убије, рани жртву или направи материјалну штету.
По ранијим информацијама из МУП-а, у Србији живи око 10.000 стручњака за експлозив, од којих су 2.000-3.000 бивши полицајци, или припадници војних и паравојних формација. То, наравно, није непознато овдашњим мафијашким круговима који све чешће траже бомбашке услуге.
Бомбе под кола Бориса Исаковића и Томислава Бокана
Под аутомобил глумца СНП Бориса Исаковића 23. јуна 2010. године подметнута је “кашикара”. Приликом њене експлозије, када је Исаковић на паркингу на Булевару кнеза Милоша отворио врата свог аутомобила, шрапнели су глумца ранили у грудни кош, стомак и бутину. Ручна бомба М-52 била је постављена под десни точак Исаковићевог аутомобила “сааб” београдске регистрације. За овај бомбашки напад окривљен је корепетитор и пијаниста Балета СНП Београђанин Иван Марковић, а 21. јула 2011. због тога је он у новосадском Вишем суду осуђен на шест година затвора.
Под службени аутомобил тадашњег директора ЈП „Урбанизам”, лидера Народног покрета „Динара–Дрина–Дунав” Томислава Бокана 27. јуна 2013. око 10 сати бачена је ручна бомба на паркингу испред кафића „Хогар” у Криловој улици у Новом Саду. За ово дело Горан Цвијетић из Будисаве је 7. новембра прошле године у првостепеном поступку осуђен на шест година затвора.
За први успешан напад подметањем експлозива у аутомобил узима се убиство Раде Међеда, власника тада највећих коцкарница у Србији. Бомба у његовом yипу активирана је 1994. даљинским управљачем узетим с дечјег аутомобила-играчке док се Међед укључивао у промет у Улици кнеза Милоша у Београду. Починиоци никад нису откривени.
Међути, само минирање нечијих кола је високоризичан посао. У јесен 2002, док је постављао бомбу испод „аудија А6” у центру Београда, у ненаданој експлозији, погинуо је Иван Контић из Будве. На сличан начин, у главном граду, страдао је у октобру 2009. и Страхиња Рашета, подмећући експлозив под yип свог ортака...
Стручњаци сматрају да се под аутомобиле најчешће поставља пластични експлозив Ц4. Он је један од најјчих експлозивау свету. Само четири земље на планети производиле су пластични експлозив, али је Ц4, који се производио у војној фабрици у Беранима све до 1991. године и почетка грађанског рата, био међу најбољима. Мада се од тада не производи, има у војним магацинима и на црном тржишту.
Берански пластични експлозив је еластичан, лепљив, може се обавити око тела, ставити у ципелу, капу, торбу а да га нико не примети и не региструје. Има велику разорну моћ, предочавају стручњаци.
Ипак, овај облик сачекуше није тако често коришћен. Мада је услед ратова у бившој Југославији на располагању било тротила и витезита, али и пластичних експлозива попут семтекса (у жаргону „чех”), ПЕП-а 500, те неких старијих попут М5-А1, П-20, П-64 и НП-65. У криминалним круговима „пентрит” се користи за нападе на блиндиране аутомобиле, а само 250 грама је потребно да се такво возило разори.
- Постављање бомби испод аутомобила је начин обрачунавања црногорске и албанске мафије, па је извесно да кривце треба тражити прво у тим круговима. Босански и српски криминалци најчешће користе ватрено оружије за ликвидацију и то из аутомобила у покрету. Наравно, увек има изузетака - изјавио је својевремено криминолог Златко Николић.
Последњих година релативно су се проредила убиства у организираном криминалу, па и она везана за аутомобиле. Разлога је више, а међу њима није занемарљив ни бољи рад полиције и правосудних органа. Међутим, то нипошто не значи да ће сачекуше потпуно нестати. Као што се организирани криминал у суштини не може потпуно искоренити, тако ће и обрачуни унутар разних кланова остати његов саставни део. У том контексту кориштење аутомобила и даље ће собом носити огроман ризик. На овај или онај начин, по овом или оном методу.
М. Бозокин
