мада је реч о ауторима сасвим различитим и по темпераменту и по сензибилитету, па је отуда и њихова музика за овај инструмент „проговорила“ сасвим другачије! Али право је чудо што су у ове различите и веома захтевне партитуре сјајно уронили и веома доживљено их пренели публици у Галерији САНУ 21-годишња Ирена Јосифоска и 16-годишњи Вук Оваскаинен, којима су академици већ посвећивали своја дела.
У својој мудрој и исповедној књизи „На крају пута“ академик Деспић је записао: „Виолончело је мој инструмент број један (обоа је број два). То се ваљда може чути и из неколико мојих композиција намењених њему, за које интимно мислим да су ми међу најуспелијим, премда сам далеко највише писао за клавир... У њима изразито претеже његова кантабилна примена, романтичне основне интонације и патетично-исповедне улоге“.
Вук Оваскаинен је премијерно извео његову Сонату за виолончело соло опус 203 (из 2009. године), у којој су искоришћене до максимума све могућности инструмента; топла, нежна и прилично сетна мелодика широких колоритних потеза и повремено гитаристички звук у техници пициката, али и обиље двозвука, разложених акорада и брзих пасажа.
Ирена Јосифоска је, пак, изузетно доживљено дочарала његову Интродукцију и пасакаљу (пасацаглиа фунебре) опус 52 (из 1968) која почиње опсежним солом који подсећа по речитости и мисаоности на Бахове композиције за соло виолончело, где је сваки тон као кап бола и где јој се у великом емотивном и наративном луку придружио клавиром Уки Оваскаинен. Потом су Ирена и Вук заједно интерпретирали Деспићеву „Музичку недељу“ (из 1982), коју је композитор посветио Ксенији Јанковић и њеном супругу, такође виолончелисти, Кристофу Рихтеру, где сваки од седам комада носи посебне карактеристике и различита расположења.
И академик Иван Јевтић је написао више дела за виолончело, између осталих и две сонате и два концерта, од којих је други, заправо „Чело-симфонија“, настао по поруџбини Бемуса, за које га је инспирисала Ксенија Јанковић, којој је дело и посветио, а у чијој класи Ирена студира. Вук Оваскаинен је интерпретирао „Дранг наћ Њестен“, које је Иван Јевтић 2014. њему и посветио, приказујући сасвим другачији сопствени сензибилитет од оног који је представио у Деспићевој соло сонати: бурно, експлозивно, динамично дело пуно немира и страсти једне истраживачки жедне природе у тежњи да превазиђе нежни и сетни звук чела и понуди му нова решења.
Првом сонатом за виолончело и клавир (из 1979) Ирена и Уки су закључили програм, хуморном, али и опором нарацијом, у духу Прокофјева, у царству синкопа, поцртаних густим акордским блоковима у клавиру. Јевтић воли пун и сочан звук и његове ођеке и аликвоте, и то је обилно искористио у оквирним ставовима, док је у лаганом ставу (Анданте состенуто ед молто аппашионато) виолончело проговорило и најдубљим регистром (налик контрабасу) и највишим (као виолина), уз подрхтавање и флажолета и специфичан звук „цон сордино“.
Задивљујуће је колико су не само техничке спретности него и смисла да проникну у срж дела показале интерпретације Финца Укија Оваскаинена, Београђанина Вука Оваскаинена и Новосађанке Ирене Јосифоске.
Гордана Крајачић
