Међутим, Јаснино стрпљење и доброта нису узвраћени... За ову улогу Дарија Лоренци је овог лета освојила награду за најбољу глумицу на 66. Таормина Филм Фестивалу на Сицилији.
Највише ме је овом филму привукло то што ми се чинило да ће се радити о особеном и занимљивом процесу рада. Када прочитате сценарио, видите да се у њему не догоди ништа специјално. Ви цео тај сценарио препричате у једној реченици. Онда вам је потпуно јасно да је пред вама заправо један врло суптилан рад, ситан вез у у којем као глумац можете имати пуно простора за врло фине нијансе. То ми се заправо највише свидело – рекла нам је Дарија Лоренци.
Колико сте се држали Павловићевих инструкција за улогу, а колико сте сами допринели грађењу лика?
Ми смо заједно градили све те ситуације. Мој лик је заправо последица скупа атмосфера и ситуација, низа деликатних, малих танушних емоција, фрагмената, тренутака живота, тишина. Заправо је саздан од свих тих потпуно небитних, уобичајених животних радњи. Када би нас неко снимао и хватао у њима, ту би се видело јако пуно наше душе. То смо радили заједно и са Јаном Плећаш, која је директорка фотографије и сценограф, и наравно са мајсторима звука. Није било некаквог класичног рада на лику. Пре бих рекла да је то био рад на целини, где су сви фрагменти настајали као последица те целине у којој смо једнако партиципирали.
Да ли за овакве дубоко личне теме у глумачкој интерпретацији помаже осврт и инстроспекција на властите личне односе?
Моја мајка је млада и сада има 66 година, а мене је родила са 20, тако да се нисам могла осврнути на то искуство. Донекле сам могла црпити из односа с баком, са којом сам провела доста времена, али опет она није та врста негативне особе. Лик Јасне сам више градила из свог личног искуства, из осећаја измештености. Када се догодио рат у Сарајеву, избегла сам у Хрватску у којој сам од своје 16. године, тако да сам имала доста тих ситуација када се враћам у свој дом. Но, у филму се не бавимо толико ратом, иако он постоји као позадинска прича – јер Јасна је изгубила брата у рату и то се можда једном помене у филму. Али је то апсолутно у позадини лика. Тај осећај кад напустиш средину па јој се враћаш. Осећај двоструког живота, унутрашњег судара, нечег новог које се среће с нечим старим. То је доста необично, као да улазиш попут духа у свој властити живот, који је могао имати свој ток и свој наставак, али је прекинут. Доста тога сам некако оживела из себе и ставила у филм.
Изјавили сте једном приликом да често добијате улоге снажних жена. Да ли у хрватској кинематографији осећате помак у том смеру, има ли више озбиљних главних улога за жене и прави ли се адекватна равнотежа у односу на филмове са мушким улогама у фокусу?
Мислим да се сада догађају огромни помаци у свету, па и Хрватској. Рецимо, мислим да долази до огромног пробоја редитељки – ту је Хана Јушић с којом сам радила, па Соња Тарокић, Дана Будисављевић, а ове године је филм Лене Барић („Тереза 37“, сценаристикиње, оп.а) добио шест Златних арена у Пули. Нина Виолић исто спрема свој дугометражни филм, има јако пуно глумица и редитељки које све више почињу да пишу. Не волим да делим ствари на мушке и женске, оне су пре свега људске и више волим да делим људе по сензибилитетима. Али свакако је добро да се чује више тог женског угла. У Србији сам радила филм „Асиметрија“ са Машом Нешковић – то је једна сјајна млада редитељка. Написала је и сјајан сценарио. Упознала сам доста њених колегиница, то су све сјајне жене и ја се томе страшно веселим. Мислим да је јако дуго на овим просторима, и у свету, филм био ексклузивно мушки, да га они пишу и режирају. Док смо ми жене неке које су ту да интерпретирају приче. Свиђа ми се што почињемо да стојимо на врху тог ланца.
Никола Марковић
