Многи писци епске фантастике јашући на таласу помаме за овим жанром који је омогућила Џексонова сјајна екранизација дошли су до славе ни криви ни дужни, па су тако са мањим или већим успехом у међувремену екранизоване и прилично слабашне књиге попут “Мача истине” Терија Гудкајнда (што је резултирало готово комичном кемпи серијом “Легенда о трагачу”), или „Мача Шанаре“ Тери Брукса (чији су језиви поп производ „Хронике Шанаре“).
Трилогија дечије фантастике „Његова мрачна ткања“ Филипа Пулмана добила је 2007. прилично бледу и релативно неуспешну екранизацију („Златни компас“) са Никол Кидман и Денијелом Крејгом у главним улогама. Један од могућих разлога за неуспех ове високобуџетне продукције било је претерано мешања продуцената који су зазирали од реакције религиозног дела публике због снажне критике црквеног догматизма у оригиналним књигама. Ипак, ове године нас очекује премијера прве епизоде серије засноване на овој саги у којој ће глумити Рут Вилсон (“Џејн Ејр”) и Џејмс Мекавој (“Икс-Мен”, “Последњи краљ Шкотске”). Ове године очекујемо и адаптацију „Вешца“ заснованог на романима мрачне епске фантастике Анџеја Сапковског, и према мотивима приче о истом јунаку из култних видео игара.
Међутим, иако је продукција серија и филмова фантастике све обимнија из године у годину, и мада холивудски продуценти све махнитије претражују могуће књижевне предлошке за следећу “Игру престола”, још увек нисмо добили верну адаптацију ниједне од књига из серије о “Земљоморју” Урсуле Легвин (1929-2018). Посебно изнанађујуће јесте да је “Земљоморје” вероватно једини серијал епске фантастике за који се уз Толкина може рећи да превазилази границе жанра и припада оној “правој”, високој књижевности.
Руку на срце, адаптације постоје, али је готово комично колико су неубедљиве и(ли) потпуно промашене. Сама Урсула Легвин је за живота Сајфајеву ужасну адаптацију из 2004. назвала “франкенштајном” и додала да је коначни производ еквивалентан “Господару прстенова” кои се завршава тако што Фродо узима прстен за себе и затим срећно влада Средњом земљом до краја живота.
Већ једном “опечена”, пар година касније, Легвинова је тек после дугог убеђивања пристала да прода права јапанском студију Гибли, и то само зато што је волела анимиране филмове његовог оснивача, чувеног Хајаоа Мијазакија. Нажалост, филм је радио његов много мање талентовани син Горо, који је искомбиновао радњу треће и четврте књиге у нејасну и бесмислену наративну папазјанију. Легвинова је јапански анимирани филм касније окарактерисала као „разочарење“. Нажалост, за живота није дочекала да види своје дело екранизовано на достојан начин. У току 2018. објављено је да је продуценткиња Џенифер Фокс добила права на екранизацију “Земљоморја”, што је и Легвинова пар месеци пре смрти расположено поделила на Твитеру, међутим, од тада о новој адаптацији више није било никаквих вести.
“Земљоморје” свакако спада у књиге чији текст није лако адаптирати, какав је случај и са Хербертовом “Дином” која још увек чека на праву екранизацију, мада је далеко боље прошла него „Земљоморје“. (Линчов филм је имао неколико упечатљивих сцена, а Сајфајева мини серија успела је да пренесе део атмосфере чудних светова упетљаних у бескрајна кола кошмарне политике. Тренутно је у предпродукцији нова, трећа адаптација). Заправо, иако јесу у питању књиге са узбудљивом и занимљивом причом, маштовитим и нетипичним фантазијским светом и невероватно упечатљивим јунацима (то се нарочито односи на готово савршена прва два наставка – “Чаробњак Земљоморја” и “Гробнице Атуана”), “Земљоморје” је кошмар сваког површног холивудског продуцента. Раскошни свет архипелага Урсуле Легвин захтева високобуџетни филм да би био приказан ваљано, у исто време књига је тако интроспективна, и контемплативна да је потребан прави мајстор који би могао да причу представи довољно балансираном да се не учини сувише херметична за широку публику, или претерано плитка за праве фанове.
Настасја Писарев
