Права је штета то што нам, сходно сценарију, премало времена представља Милетића на врхунцу политичке каријере и у напону животне снаге, а већма остарелог, уморног и душевно растројеног старца.
Ања Павићевић је оправдала поверење редитеља и ролом младе Милице Томић је успешно трасирала пут своје даље глумачке каријере, а о Милетићеву ћерку и уредницу "Заставе" ни и ком случају се није огрешила ни Катарина Жутић која је интерпретирала њен лик у зрелијем добу.
И на том месту се отприлике исцрпљује похвални део осврта на кастинг и глумачке домете филма. Андрија Кузмановић дефинитивно представља погрешан избор за улогу Јаше Томића, коју упркос уложеном труду не може да изнесе. Права је штета што за ту важну ролу није ангажован Небојша Савић, који је у представи "Светозар" Српског народног позоришта, развијеној из истог предлошка Милована Витезовића, глумећи Јашу Томића остварио улогу живота.
Но, то је већ конзистентно са још теже објашњивом одлуком да сусрете Јаше и Милице прати музичка тема базирана на интернационали (?!).
Начин на који Радован Вујовић интерпретира Мишу Димитријевића је готово карикатуралан, али вероватно није ни могао да извуче више из улоге архетипског негативца која му је сценаријом додељена, док се у случају Жарка Лаушевића у улози Јована Јовановића Змаја, гледалац не може отети утиску да преко воље и без мрвице ентузијазма интерпретира веома слабо написану улогу Јове Змаја. О осталим глумачким ролама просто не вреди трошити речи.
За фотографију, звук и костим се може рећи да заслужују прелазну оцену, али не и за сценографију, коју осликава веома ниске продукцијске капацитете, једнако као и изразита сведеност многих сцена које просто вапе за ширим кадром и већим бројем статиста.
Када је реч о историјским фактима, утисци су веома сиви.
Светозар Милетић није био одушевљен југословенском идејом као што је у филму представљено. Иако током 19. века идеја уједињења јужних Словена јесте била доминантна међу српским првацима, Милетић је веома прецизно и пророчки препознао опасност од хрватских мегаломанских идеја и опасност од деловања њихове политике према Србима. Пренаглашени су и моменти његове слабости и болести, а премало времена је посвећено Милетићевом успону, младим данима, раду и успесима који су и навукли пизму угарских власти.
Јаша Томић, иако несумњиво великан наше историје, представљен је у романтизованом виду. Његове врлине су пренаглашене, а мане потцењене. Сукоб са Мишом Димитријевићем је описан једнострано, док је историјска чињеница да је Томић припремао и умишљајно извршио убиство свог политичког противника прећутана. Најозбиљнији промашај свакако је ангажман Николе Ристановског, који глуми Томића у позним годинама са македонским акцентом који ни не покушава да прикрије, а сам говор је препун југословенских теза, са премало осврта на српску борбу.
Највећа замерка филму је портретисање Мише Димитријевића. Овај великан српске политичке борбе је представљен као охоли макијавелиста, жељан режимских привилегија, склон преварама и трулим компромисима. Што је све веома далеко од истине. Димитријевић је био успешан правник, умешан политичар, искрени патриота, чија је борба за српску ствар заправо била осетно учинковитија од Томићеве. Овакав портрет полазник Текелијанума никако није заслужио. Српски народ мора знати истину о његовом прегалаштву и заслугама и стручна јавност, као и уметнички, родољубиви кругови, не би смели остати неми на овакву неправду.
Иако је добро што Јована Јовановића Змаја представљају у светлу националног делатника, творци филма су сувише слободно интерпретирали његово држање које је заправо било далеко чвршће и уверљивије.
Представљање Милице Милетић у светлу лабилне кокете са пренаглашеним еротским сценама, потпуно је сувишно. Иако такав приступ јесте пријемчив широј публици, овакав приказ је на самој граници доброг укуса.
Неколико елемената нарушава и аутентичност. Ниједан глумац не користи новосадски акценат у флму, Драган Петровић у улози премијера Тисе потпуно беспотребно користи српски са мађарским изговором, док у неколико сцена епизодисти мађарски језик користе без и назнаке правилног изговора.
Можда би аутентичност више дошла до изражаја да је барем нека од кључних рола припала глумцима из српске Војводине, уместо што су сасвим случајно и Светозара и Милицу Милетић и чика Јову Змаја и капетана Манојловића - глумили уметници из Црне Горе.
Посебно интригантан моменат који говори о грубим пропустима у припреми тима јесте што се на више места у одјавној шпици, аутори захваљују непостојећој институцији "Влади АП Војводине", иако, је статутарни и уставни термин Покрајинска влада. Груба омашка са политичком импликацијом која вређа све Србе са севера државе.
Уз закључак да је добро што је Милетић напокон екранизован, замерке на суштинске факте и важне детаље прете да надјачају коначан утисак.
Србија данас
