Потпуно арт, на трагу старе школе европског филма које се и данас са много успеха придржавају многи, попут међународно признатог Павела Павликовског, или Андреја Звјагинцева (да се подсетимо само неких, не сучајно режисера из бивших социјалистичких република), Главонић је својим првим филмом успео да исплива из мора сличних, комерцијалних естетика. Односно да, иако у потпуности окренут филмској уметности, покаже један јасан политички - хуманистички став.
Филм “Терет” приказан је у Новом Саду крајем прошле недеље уз једвите јаде. Како наводе организатори, из удружења “ОФ”, нико није хтео да га прикаже, осим “Синестара” у БИГ-у. Хм, тржни центар, мултиплекс, стварно није неки арт угођај, али где је место уметничког филма у будућој европској престоници културе посебно је питање...
Огњен Главонић је на разговору после пројекције навео да и поред пажљиво бираних речи у синопсису - “Влада ради као возач камиона током НАТО бомбардовања Србије 1999. Натоварен мистериозним теретом, вози кроз непознате пределе, тражећи пут у земљи захваћеној ратом. Он зна да ће, кад се посао заврши, код куће морати да се суочи са последицама онога што ради.” - његово дело од почетка прати (таблоидна) фама да је филм о превожењу “Шиптара” у масовне гробнице. То је уплашило многе, али неке, као што је то био сучај и у Новом Саду, охрабрило да отворено проговоре о злу које нема лице, али има будућност на овим просторима.
И филм стварно никога не прозива, “нема лице”, осим оног Владиног (Леон Лучев), који је породичан човек, остао без посла, гледа да ради најбоље што зна и са собом и са свима око себе. Лица су експонирана и на другим местима, на скелама и у кафанама покрај пута. Сва са образом, док је наличје свега стварно страшно и мучно “прећутано”, као и историја свега што увек проговара из ормара, када је затрпано ћутњом. Историјом која се увек понавља, док се једном отворено не суочи и заврши с њом.
“Терет” има спор ход, који нагомилава осећај тежине под којом се крећу и људи тог времена, док их авиони изнад глава засипају демократским лецима и, па, још нечим, убојитијим од права речи. И то знамо. Многи су се борили под маскама милосрдних анђела, још то раде, док лица са оба образа настављају да ћуте, раде свој посао, или одлазе, не слушајући шта се говори са ТВ екрана. На пример, “И у Немачкој се тешко живи”, како каже Влада, из генерације оних чији су очеви гинули у борби против Немаца, док генерације њихове деце иду баш тамо - да живе.
Игор Бурић
